Faila pohita prema Perinu osmehujući se, a uzana razdeljena suknja od sive svile tiho joj je šuštala. Blago je mirisala na biljni sapun i na sebe samu. „Gazda Luhan reče da ćemo te možda pronaći ovde.“
Namerio je da pita šta ona traži tu, ali shvati da ju je zagrlio i šapće joj u kosu: „Drago mi je što te vidim. Nedostajala si mi.“
Ona se uspravi i pogleda ga. „Izgledaš umorno.“
Nije se obazirao na to; nije bilo vremena za umor. „Jesi li ih bezbedno sprovela do Emondovog Polja?“
„Eno ih u gostionici
„Možda ništa. Samo da ne mogu da joj verujem. Verin me je več upozoravala na nju, ali mogu li da verujem Verin? Kažeš da su Bain i Čijad u Emondovom Polju? To valjda znači da on zna za njih.“ Mahnuo je glavom prema Luku. Nekoliko snebivljivaca postavljalo mu je pitanja na koja je on snishodljivo odgovarao.
„Pošli su sa nama“, polako je odgovorila. „Upravo izviđaju okolinu tvog logora. Mislim da nemaju baš visoko mišljenje o tvojim čuvarima. Perine, zašto si želeo da Luk ne sazna za Aijele?“
„Pričao sam s nekolicinom vatrom prognanih ljudi.“ Luk beše predaleko, ali Perin je ipak šaputao. „Računajudi posed Flana Lijuina, Luk je posetio pet mesta, svako na dan pre napada.“
„Perine, taj čovek je u ponečemu nadmena budala – čujem da je nagovestio pravo na neki od krajiških prestola, iako nam je rekao da je iz Murandije – ali ne možeš iskreno verovati da je Prijatelj Mraka. Dao nam je neke prilično dobre savete u Emondovom Polju. Kada sam rekla da su svi tamo, mislila sam baš svi.“ U čudu je odmahnula glavom. „Stotine i stotine ljudi stiglo je sa severa i juga, iz svih pravaca, s govedima i ovcama, i svi pričaju o opomenama Perina Zlatookog. Tvoje selo se priprema za odbranu, zlu ne trebalo, a Luk je poslednjih dana svima redom pomagao.“
„Perina kakvog?“ Zagrcnuo se i zatreptao. Potom pokuša da promeni temu: „S juga? Ali ovo je najjužnije što sam stigao. Nisam pričao ni s jednim seljakom na milju južnije od Vinske vode.“
Faila se nasmeja i cimnu ga za bradu. „Vesti se pronose, dobri moj vojskovođo. Mislim da pola njih očekuje da ćeš ih okupiti u vojsku i proterati Troloke sve do Velike pustoši. Hiljadama godina Dvorečani će ispredati priče o tebi. Perin Zlatooki, Lovac na Troloke.“
„Svetlosti!“, promuca on.
Lovac na Troloke. Do sada nije uspeo da opravda taj naziv. Dva dana po oslobađanju gazdarice Luhan i ostalih, na dan kada su Verin i Tomas odjahali svojim putem, naišli su na još vruće zgarište nekog imanja, on i još petnaest mladića Dvorečana. Pošto su sahranili ostatke iz pepela, uz Gaulovo traganje i Perinov njuh lako su pronašli Troloke. Oštri vonj njihov nije brzo čileo, bar ne za njegov nos. Neki od mladića behu počeli da oklevaju, shvatajući da ono o lovu na Troloke nije bilo šala. Da ih je čekao duži put, većina bi se verovatno neprimetno otkrala, ali trag je vodio do šumarka udaljenog svega tri milje. Troloci se nisu zamarali stražarenjem – nisu imali uz sebe Mirdraala da im isteruje lenjost – a momci iz Dve Reke umeli su da se šunjaju.
Ubili su trideset dva Troloka, mnoge u njihovim prljavim posteljama: strele ih isprobadaše pre nego što su stigli i da urliknu, a kamoli da se late mača ili sekire. Danil, Ban i ostali bili su radi da proslave veliku pobedu – sve dok nisu otkrili šta se nalazi u ogromnom gvozdenom troločkom kotlu na ugljevlju vatre. Većina je odjurila i ispovraćala se, a neki su se i otvoreno rasplakali. Perin je sam iskopao grob. Samo jedan: nije bilo načina da se razluči šta kome pripada. Koliko god da mu je bilo hladno u dusi, činilo mu se da ni sam ne bi podneo kada bi još i to morao da radi.
Kasnije sledećeg dana, otkrio je još jedan smrdljivi trag i svi orno pođoše za njim, mada su se poneki pitali šta to on tačno sledi, sve dok i Gaul nije otkrio tragove konja i čizama prevelikih za ljude. Još jedan šumarak, blizu Vodene šume, krio je četrdeset jednog Troloka i jednu Sen; bilo je straže, ali većina je hrkala na svojim položajima. Ne bi bilo drugačije ni da su svi bili budni. Gaul je pobio sve koji jesu bili, provlačeći se kroz drveće kao senka, a Dvorečana je već bilo trideset. Uostalom, i oni koji nisu videli kotao čuli su priču o njemu; vikali su ispaljujući strele, strasno, ništa manje divljačno od troločkih grlenih urlika. U crno zavijeni Mirdraal poslednji pade, načičkan strelama kao bodljikavo prase. Niko se nije potrudio da pokupi strele sa njega, čak i kada je prestao da se batrga.
