Te večeri naišla je nova kiša, višesatni pljusak iz neba punog zgusnutih crnih oblaka i gromovitih bodeža. Perin od tada nije osetio Troloke, a tragovi su sprani sa zemlje. Vreme su većinom provodili izbegavajudi izvidnice Belih plaštova, po opštoj proceni češće nego ranije. Seljani su Perinu govorili da izvidnice odlučnije traže begunce i one koji su ih oslobodili nego Troloke.
Luka je sada okruživao pozamašan broj ljudi. Bio je dovoljno visok da rumenozlatnom kosom nadvisi njihove tamnije glave. Izgledalo je kao da priča, a oni slušaju. I klimaju glavama.
„Hajde da čujemo šta ima da kaže“, sumorno reče Perin.
Dvorečani su se na najmanji dodir sklanjali pred njim i Failom. Svi su pomno posmatrali lorda u crvenom kaputu, koji je zaista raspreo priču.
„...tako da je selo sada krajnje bezbedno. Dovoljno se ljudi okupilo da ga brani. Moram reći da mi prija da spavam pod krovom kad god mogu. Gazdarica al’Ver, gostioničarka, sprema vrlo ukusnu hranu. Njen hleb je među najboljim koje sam ikad jeo. Zaista nema ničeg boljeg od sveže pogače i maslaca, a predveče podići noge uz poveliku čašu vina ili kriglu gazda al’Verovog finog mrkog piva.“
„Lord Luk kaže kako bi bilo najbolje da odemo u Emondovo Polje, Perine“, kaza Kenli Ahan češući crveni nos prljavom nadlanicom. Ne beše jedini koji je želeo češće da se kupa, niti jedini prehlađen.
Luk se nasmeši Perinu, baš kao psu od koga se očekuje neki trik. „Selo je
„Mi lovimo Troloke“, hladno odvrati Perin. „Po imanjima još ima ljudi, a svaka banda koju otkrijemo i uništimo znači da neko imanje neće biti spaljeno i da će više naroda stići u zbeg.“
Vil al’Sin se resko nasmeja. Nije bio tako lep s crvenim, naduvenim nosom i neurednom šestodnevnom bradom. „Danima nismo nanjušili nijednog Troloka. Budi razuman, Perine. Možda smo ih već sve poubijali“ Začu se žamor odobravanja.
„Ne želim da širim neslogu“, raširi Luk ruke kao da odbija krivicu. „Sigurno ste imali više uspeha nego što je do nas doprlo. Verujem da pobiste stotine Troloka. Možda ste ih čak i rasterali. Kažem vam, Emondovo Polje je spremno da svim junacima poželi dobrodošlicu. Svakako je tako i u Stražarskom Brdu, za njihove meštane. Ima li ikoga iz Devonovog Jahanja?“ Vil klimnu glavom, a Luk ga potapša po ramenu, isprazno glumeći prijatelja. „Junačka dobrodošlica, bez ikakve sumnje.“
„Ko god želi da ide kući, može“, kaza Perin ravnim glasom. Faila se namršti, upozoravajući ga da to ne priliči zapovedniku. Ali nije želeo kraj sebe nikog ko to ne želi. Usput, nije želeo ni da bude vođa. „Lično smatram da posao nije obavljen, ali izbor je na vama.“
Niko mu se ne usprotivi, iako je Vil izgledao gotovo spreman na to, a još dvadesetina njih pogledom poniče u zemlju razgrćući čizmama lanjsko lišće.
„Dobro“, opušteno nastavi Luk, „ako više nema Troloka, možda je vreme da se pozabavite Belim plaštovima. Nisu presrećni što ste vi Dvorečani rešili sami da se branite. Koliko shvatam, namerili su sve da vas obese kao buntovnike, jer ste oslobodili njihove zatočenike.“
Napetost i mrgodnost zaseni lica većine momaka iz Dve Reke.
U tom trenu, kroz gomilu se probio Gaul, a odmah za njim Bain i Čijad. Aijeli i nisu morali da se guraju; mladići su se sklanjali čim bi shvatili ko prolazi. Luk se zamišljeno mrštio gledajući Gaula, možda iz nezadovoljstva; Aijel uzvrati pogledom kamenog lica. Vil, Danil i ostali se razvedriše videvši Aijele; mnogi su verovali da se iza žbunja i drveća kriju još stotine njih. Nikada nisu pitali zašto se Aijeli skrivaju, a Perin to svakako nije pominjao. Ako im vera u nekoliko stotina aijelskih saveznika krepi hrabrost, tim bolje.
„Šta ste pronašli?“, upita Perin. Gaula nije bilo još od juče; kretao se brzo poput konjanika, u šumi još brže, a video kudikamo bolje.
„Troloke“, odgovori Gaul, kao da je otkrio prisustvo ovaca. „Kreću se kroz onu prikladno nazvanu Vodenu šumu, ka jugu. Nema ih više od trideset, i mislim da će se ulogoriti na ivici šume da bi večeras napali. Na jugu ima još ljudi što ne odstupaju sa svoje zemlje.“ Najednom se iscerio kao kurjak. „Nisu me videli. Doživeće iznenađenje.“
Čijad se naže prema Bain. „Ne kreće se loše za jednog Kamenog psa“, prošapta ona, dovoljno glasno da se čuje i na dvadeset stopa. „Jedva da je glasniji od hromog bika.“
„Pa, Vile?“, upita Perin. „Ideš U u Emondovo Polje? Obrijaćeš se, možda i naći curu da ljubiš dok Troloci večeraju.“
Vil se jarko zacrvene. „Večeras ću biti gde i ti, Ajbara“, kaza teškim glasom.
„Niko ne ide kući ako Troloci i dalje vršljaju, Perine“, dodade Kenli.
Perin se osvrnu, a svuda ga dočeka samo potvrdno klimanje. „Šta je s tobom, Luče? Bilo bi nam drago da imamo lorda i Lovca na Rog uz sebe. Možeš nam pokazati kako se to radi.“
