Luk pokaza izlomljen smešak, rupu u kamenu, i dalje daleko od tih ledenih plavih očiju. „Žalim, ali i dalje sam potreban hraniteljima Emondovog Polja. Moram da branim vaš narod, ukoliko naiđe više od trideset Troloka. Ili Dece Svetla. Gospo Faila?“ Ponudio joj je ruku da bi uzjahala, ali ona odmahnu glavom.
„Ostaću s Perinom, lorde.“
„Šteta“, promrmljao je sležući ramenima kao da želi reći da se u ženski ukus ne valja uzdati. Navuče rukavice sa izvezenim vukovima pa glatko uskoči u sedlo crnog pastuva. „Srećno, gospodaru Zlatooki. Svima vam želim sreću.“ Uz polunaklon Faili, gizdavo je okrenuo konja i mamuznuo ga u galop pred kojim nekoliko ljudi odskoči u stranu.
Faila mrko pogleda Perina, dajući mu na znanje da ga čeka nauk o nepristojnosti čim ostanu sami. On je osluškivao Lukovog konja dok god je mogao, a potom se okrenuo prema Gaulu. „Možemo li prestići Troloke? Da ih sačekamo negde pre nego što se ulogore?“
„Daljina je povoljna, ako smesta krenemo“, reče Gaul. „Kreću se pravo i bez žurbe. Uz njih je i jedan Noćni jahač. Lakše će biti ako ih iznenadimo dok se odmaraju, nego ako se suočimo s njima dok su budni.“ Hteo je da kaže da bi Dvorečanima bilo lakše, na njemu ne beše mirisa straha.
Neki drugi su zato zaista mirisali na strah, mada niko ne prigovori nameri da se bore protiv spremnih Troloka i jednog Mirdraala pride. Čim Perin izdade naređenje, rasturiše logor, pogasiše vatrice i rasejaše pepeo, pokupiše ono malo posuđa i natovariše sve na svoje zbrda-zdola skupljene konje i ponije. Kad izviđači pristigoše on se prisetio da im mora očitati bukvicu – beše ih skoro sedamdeset. Zacelo dovoljno za nasrtaj na trideset Troloka. Ban al’Sin i Danil još su vodili po pola ljudi – to je izgleda bio jedini način da se izbegnu prepirke – dok su Bili al’Dai, Kenli i drugi predvodili po desetinu. Vil takođe; nije on bio tako loš momak kada bi skrenuo misli s devojaka.
Kad pođoše na jug, sa Aijelima u izvidnici, Faila pritera Lastavicu uz Koraka. „Ti mu zaista nimalo ne veruješ“, kaza. „Misliš da je Prijatelj Mraka.“
„Verujem tebi, svom luku i svojoj sekiri“, odgovori on. To joj beše milo, i u isti mah je ožalosti, ali to je bila prosta istina. Gaul ih je dva sata vodio ka jugu, a potom skrenuše u Vodenu šumu, među preplet ogromnih hrastova, borova i kožolista sa žbunastim lovorima i kupastim rumen-uljnim drvećem, visokim jasenovima oblih krošanja, sladozrnim žbunjem, crnim vrbama i gustim šibljem obavijenim lozicama. Hiljade veverica ciktalo je na granama, a drozdovi, zebe i crvendaći mahnito su proletali. Perin je nanjušio jelene, zečeve i lisice. Suma je posvuda bila ispresecana potočićima i istačkana trskom obraslim barama, često skrovitim, ponegde i otvorenim, širokim od deset do skoro pedeset koračaja. Zemlja natopljena kišama mljackala je pod konjskim kopitima.
Nakon otprilike dve milje zađoše između jedne velike bare okružene vrbama i svega korak širokog potočića, i Gaul stade. Troloci će, ako nastave istim putem, proći ovuda. Troje Aijela stopiše se sa drvećem kako bi to i proverili, a vratiše se sa upozorenjem da neprijatelji prilaze.
Perin ostavi Failu i desetak ljudi da čuvaju konje, a ostale raširi u vidu uzane krivulje, poput činije u koju bi Troloci trebalo da upadnu. Pošto se postarao da svaki čovek bude skriven i da zna šta mu je činiti, postavio se na dno činije, kraj jednog hrasta šireg od Perinove visine.
Olabavio je sekiru o pojasu, zapeo strelu u luk i čekao. Lagan lahor duvao mu je u lice, čas bujajući čas slabeći. Trebalo bi da oseti Troloke mnogo pre nego što se pojave. Trebalo bi da krenu pravo ka njemu. Ponovo opipa sekiru i sačeka. Prolazili su minuti. Sat. Još više. Koliko li će čekati na nakot Senke? Ako duže ostanu u ovoj vlazi, moraće da menjaju strune na lukovima.
Ptice nestadoše, a tren potom zamukoše i veverice. Perin duboko udahnu, i namršti se. Ništa. Nije valjda nesposoban da nanjuši Troloke na povetarcu ako to druge životinje mogu.
Neki slučajan nalet vetra nanese mu smrad raspadanja, nalik vekovima starom znoju i truleži. Okrenu vši se on povika: „Evo ih iza nas! Hodite k meni! K meni, Dve Reke!“ Iza njih. Konji. „Faila!“
Sa svih strana razlegoše se krici i vriska, urlanje i divljački povici. Jedan kozorogi Trolok istrča na čistinu ni dvadeset koraka daleko i podiže dugi, izuvijani luk. Perin povuče pero do uha i glatko odape strelu posežući za drugom čim se prva otisnula. Široka glava strele pogodila je Troloka među oči; on urliknu i pade.
A njegova strela, velika poput omanjeg koplja, pogodila je Perina u bok kao udar malja.
Presečenog daha, presamitio se, ispustivši i luk i strelu; bol ga je oblivao počevši od crnopere strele; drhtala je kada je udisao, a svaki drhtaj probadao ga je snažnijim bolom.
Još dva Troloka preskočiše svog mrtvog saborca, jedan vučje njuške, drugi kozjih rogova, oklopljeni crnim verižnjačama, dve prilike upola više i duplo šire od Perina. Arlaučući, ustremiše se na njega uzdignutih krivih mačeva.
