Nagnao se da se pridigne, pa stegnutih zuba prelomi strelu debelu čitav palac, izvuče sekiru i pojuri da ih susretne. U magnovenju je shvatio da zavija kao vuk. Zavija u srdžbi koja mu oči preliva crvenilom. Behu ogromni u odnosu na njega, a oklop im na laktovima i ramenima beše sav od šiljaka, ali on je pomamno vitlao sekirom, kao da svakim zasekom želi da poseče po drvo. Za Adoru. Za Deselu. „Za moju majku!“, urlao je. „Spaljeni da ste! Za moju majku!“
Iznenada je shvatio da mlati po krvlju oblivenim obličjima na zemlji. Zarežao je i zastao, drhtureći od umora koliko i od bola u boku. Sada je vika bila tiša. Manje krika. Ima li ikoga osim njega? „Hodite k meni! K meni, Dve Reke!“
„Dve Reke!“, sluđeno povika neko u vlažnoj šumi, a potom još neko: „Dve Reke!“
Dvojica. Samo dvojica. „Faila!“, kriknu on. „Oh, Svetlosti, Faila!“ Tračak crnila klizio je kroz drveće, najavljujući prilazak Mirdraala. Crni oklop nalik zmijskoj krljušti na grudima, mastiljavi plašt što se ne povija pri trku. Stvorenje priđe, i uspori u samouveren, vijugav hod; zna lo je da je povređen, znalo je da je lako meso. Bledoliki, bezoki pogled probadao ga je strahom. „Faila?“, naruga se ono, glasom nalik pucketanju spaljene kože. „Tvoja Faila bila je ukusan obrok.“
Uz gromoglasnu riku, Perin se ustremi na njega. Crni mač mu odbi prvi napad. I drugi. I treći. Kao puž belo lice čudovišta ukočilo se od usredsređenosti, ali se ono svejedno kretalo poput guje, poput munje. U prvi mah moralo je da se brani. Samo u prvi mah. Krv mu je liptala niz bok; goreo je poput kovačkog ognjišta. Nije mogao da izdrži. A kada mu snaga iščili, taj mač će mu pronaći srce.
Okliznu se u blatu pod čizmama, a mač Seni se ustremi – i munjevita oštrica skoro prepolovi bezoku glavu, tako da jedan deo pade na rame pod pljuskom crne krvi. Mirdraal se teturao napred, slepo zasecajući, posrćući, odbijajući da konačno umre, po nagonu još žedan ubijanja.
Perin mu odbaulja s puta, ali pažnju mu je privukao čovek koji je smireno brisao mač lišćem. Na Ivonovim leđima visio je plašt što menja boje. „Alana me poslala da vas pronađem. Umalo da mi ne uspe, koliko ste brzi bili, ali sedamdeset konja ipak ostavlja trag.“ Tamnoputi, vižljasti Zaštitnik bio je opušten, kao da pali lulu pred kaminom. „Troloci nisu bili vezani za ovo...“ Uperio je mač u Mirdraala; stvor je pao, ali je i dalje mlatio oružjem, „...što je šteta, ali ako prikupiš ljude, možda vas neće i napasti, ne bez Bezokog. Procenjujem da ih ima bar oko stotinu. Sada nekoliko manje. Malo ste ih okrvavili.“ Mirno je osmatrao senke drveća, a jedini znak da nešto nije u redu beše oružje u njegovoj ruci.
Neko vreme Perin ostade zapanjen, otvorenih usta. Alana ga je tražila? Poslala je Ivona? Baš na vreme da mu spase život. Stresao se, i opet podigao glas: „K meni, Dve Reke! Za ime Svetlosti, okupite se! Ovamo! Zbor! Ovamo!“
Ovog puta je nastavio sve dok se nisu, posrćući između drveća, pojavila poznata lica. Dobrim delom krvava. Zapanjena, izbezumljena. Neki ljudi su pridržavali druge, a neki su ostali bez lukova. Aijeli behu s njima, očito neozleđeni, premda je Gaul pomalo hramao.
„Nisu došli onako kako smo očekivali“, kaza Aijel. Noć je bila hladnija nego što smo očekivali. Bilo je više kiše nego što smo očekivali. Isto bi tako i to izgovorio.
Faila se pojavi kao duh, zajedno s konjima. Pola konja, uključujući Koraka i Lastavicu, i devet od dvanaest ljudi s kojima ju je ostavio behu tu. Jedan obraz joj beše ogreban, ali bila je živa. Pokušao je da je zagrli, ali ona mu odgurnu ruke, ljutito mrmljajući o zalomljenoj streli čak i dok mu je brižljivo skidala kaput s debelog komada drveta i tražila mesto proboja.
Perin osmotri ljude oko sebe. Niko više nije dolazio, ali neka lica su nedostajala. Kenli Ahan. Bili al’Dai. Teven Marvin. Namerno je imenovao sve odsutne, namerno ih je brojao. Dvadeset i sedam. Dvadeset i sedam nedostaje. „Jeste li doneli sve ranjene?“, tupo je upitao. „Ima li još koga tamo?“ Failina ruka drhtala je na njegovom boku; mrštila se na ranu, lice joj bese zabrinuto i jarosno. S pravom se ljutila. Nije trebalo da je uvlači u ovo.
„Samo mrtvi“, odgovori Ban al’Sin, podjednako utučenog glasa i lika.
Vil se mrštio na nešto nevidljivo ostalima. „Video sam Kenlija“, kaza. „Glava mu je bila u pukotini na hrastu, ali ostatak je bio u podnožju. Video sam ga. Sada ga prehlada neće mučiti.“ Kihnuo je, prestravljen.
Perin teško uzdahnu, i zažali zbog toga: bol u boku ga probode tako da je stegao zube. Faila se, držeći zgužvani zeleno-zlatni šal u ruci, trudila da mu izvuče košulju iz pantalona. On joj odgurnu ruke uprkos njenom besu; nije bilo vremena za previjanje rana. „Ranjenike na konje“, reče čim je uspeo da progovori. „Ivone, hoće li nas napasti?“ Šuma je bila previše mirna. „Ivone?“ Zaštitnik se pojavi vodeći tamnosivog škopca živahnog oka. Perin ponovi pitanje.
