„Možda. Možda i neće. Troloci, kada su sami, žele da ubijaju što lakše. Bez Polučoveka, verovatno će radije tražiti kakvo imanje nego nekog ko ih može gađati strelama. Postaraj se da svako ko može da stoji nosi luk sa zapetom strelom, čak i ako nemaju snage da je ispale. Možda će im se cena zabave učiniti previsokom.“
Perin se stresao. Ako Troloci napadnu, zabaviće se kao na nedeljnoj igranci. Samo su Ivon i Aijeli zaista mogli da se bore. I Faila; njene tamne oči plamtele su gnevom. Moraće da je odvede na sigurno.
Zaštitnik nije nudio svog konja ranjenima, što je imalo smisla. Životinja verovatno ne bi nikoga ni primila, a bojni konj s gospodarem u sedlu bio bi zastrašujuće oružje ako bi se Troloci ponovo pojavili. Perin je pokušao da popne Failu na Lastavicu, ali ga ona zaustavi. „Ranjeni, rekao si“, prošaptala je. „Sećaš se?“
Na njegovo zgražanje, istrajavala je na tome da on zajaše Koraka. Očekivao je da će se ostali pobuniti, pošto ih je odveo u propast, ali nisu. Bilo je taman dovoljno konja za sve koji nisu mogli da hodaju i one koji ne bi dospeli daleko – nevoljno je priznao da pripada ovim potonjima – tako da je završio u sedlu. Polovina drugih jahača je polegla; on je jahao uspravno, škrgućući zubima od napora.
Oni što su hodali ili posrtali, i neki od jahača, stezali su lukove kao da im znače spasenje. Perin i Faila su ih takođe nosili, premda je on sumnjao da bi ona mogla i nategnuti dvorečanski dugi luk. Sada je samo izgled bio bitan; opsena da ih sprovede na sigurno. Troje Aijela klizili su napred nepomičnih lica; koplja behu zadenuli za remenove na leđima, a u rukama su imali pripravne lukove od roga. Kao i Ivon, bili su poput biča spremnog da ošine. Ostali, uključujući i Perina, nimalo nisu ličili na družinu koju je tako samouvereno i ponosno poveo ovamo – od nje je ostala odrpana rulja. Pa ipak, opsena je poslužila dovoljno dobro. Tokom prve milje, zalutali vetar iz čestara donosio mu je smrad Troloka, vonj Troloka koji ih prate, love. Posle toga, smrad je polako slabio i iščileo, a Troloci su zaostali, prevareni lažnim prikazom.
Faila je išla uporedo s Korakom, držeći dlan na Perinovoj nozi kao da želi da ga pridrži. Povremeno bi ga pogledala sa ohrabrujućim smeškom, ali čelo joj se mrštilo od brige. Uzvraćao je osmeh, koliko je mogao, ne bi li pomislila da se oseća dobro. Dvadeset sedam. Nije mogao da zaustavi reku imena u glavi. Koli Garen i Džered Ajder, Del al’Taron i Ken Čandin. Dvadeset sedam Dvorečana usmrtio je svojom glupošću. Dvadeset sedam.
Išli su najprečim mogućim putem do izlaza iz Vodene šume i izbili napolje u kasno popodne. Teško je bilo proceniti vreme pošto je nebo i dalje bilo zastrto sivilom, a predeo obavijen bledim senkama. Pred njima su se pružali pašnjaci s gustom travom istačkani drvećem, pogdekojom ovcom i dva-tri imanja u daljini. Ni iz jednog dimnjaka nije se dizao dim; da je tamo ikog bilo, na pećima bi se spremala topla hrana. Najbliži stub dima bio je udaljen, činilo se, makar pet milja.
„Valjalo bi da pronađemo neko imanje na kome ćemo prenoćiti“, reče Ivon. „Neko s krovom, za slučaj da ponovo počne kiša. Vatra. Hrana.“ Pogledavši ka Dvorečanima, dodade: „Voda i zavoji.“
Perin samo klimnu. Zaštitnik je bolje znao šta bi trebalo činiti. Verovatno je i matori Bili Kongar kome se pivo vazdan bućkalo u glavi bolje znao. Prosto je pustio Koraka da prati Ivonovog čilaša.
Pre nego što pređoše više od milje, do Perinovog uha doprla je jedva čujna nit muzike, violina i flauta i veselih pesama. Isprva je pomislio da sanja, ali i ostali su čuli; zgledali su se s nevericom, a potom sa osmesima olakšanja. Muzika je najavila ljude, a sudeći po zvuku bili su to srećni i veseli ljudi. To što je bilo ko imao razloga za slavlje bilo je dovoljno da im korak živne.
Nešto dalje ka jugu, na vidiku se ukaza skupina zaprega sličnih kućicama ili visokim sanducima na točkovima, obojenih i lakiranih u podivljale prelive crvene, plave, zelene i žute; behu poredane u veliki, skoro pravilan krug oko nekoliko krupnijih hrastova. Odatle se čula muzika. Perin je čuo da u Dvema Rekama postoje Krpari, Putujući narod, ali do sada ih nije video. Pripeti konji pasli su visoku travu u blizini.
„Spavaću drugde“, kruto reče Gaul kad vide da Perin kreće ka zapregama, pa odjuri nekuda ne rekavši ni reč više.
