Bain i Cijad su šapatom ali užurbano govorile s Failom. Perin je čuo dovoljno da shvati kako je ubeđuju da provede noć s njima u nekom udobnom žbunju, a ne sa „Zalutalima“. Zvučale su zgroženo samom pomišlju da se Krparima makar obrate, a kamoli da obeduju ili spavaju uz njih. Failina ruka mu jače steže nogu dok ih je odbijala, tiho i čvrsto. Dve Device se namrštiše jedna drugoj, plave oči sretoše sive s dubokom brigom, ali pre nego što preblizu priđoše kolima Putujućeg naroda, otkaskale su Gaulovim putem. Međutim, izgleda da im se prisustvo duha donekle povratilo. Perin je čuo kako Čijad predlaže da nateraju Gaula da zaigra neku igru zvanu Devičin poljubac. Obe su se smejale sve dok mu ne izađoše iz dometa sluha.
Logor beše pun uposlenih muškaraca i žena; šili su, opravljali jarmove, kuvali, prali veš i kupali decu, menjali točak na nekim kolima. Druga deca su razigrano trčala, ili plesala uz svirku šestorice ljudi s violinama i flautama. Od najstarijeg do najmlađeg, svi Krpari su nosili odeću još živopisniju od svojih zaprega, u zacelo naslepo biranim spojevima, bolnim za oko. Nijedan muškarac zdravog uma ne bi obukao ništa ni približno tim bojama, a ne bi ni većina žena.
Kako se odrpana družina bližila zapregama, nastade tišina. Ljudi zabrinutih pogleda ostadoše gde su se zatekli, žene prigrabiše odojčad a deca se posakrivaše iza odraslih, provirujući iza nogu, ili zaklanjajući lica suknjama. Jedan žilav, sed i onizak čovek istupi i svečano se pokloni, ruku prekrštenih preko grudi. Bio je u jarkoplavom kaputu s visokom kragnom i u čizme udenutim vrećastim pantalonama skoro svetleće zelene boje. „Dobro ste došli pred naše vatre. Znate li pesmu?“
Isprva, ne želeći da se grb i preko strele zarivene u slabinu, Perin je samo zurio. Poznavao je ovog čoveka, Mahdija ili Tragača povorke.
„Onda ćemo i dalje tragati“, zapevušio je žilavi čovek. „Kako nekad beše, ponovo će biti, samo ako se setimo, potražimo i pronađemo.“ Prešao je pogledom preko krvavih lica naspram sebe, mršteći se naročito kad vide oružje. Putujući narod nikad ne dodiruje ono što smatra oružjem, „Dobrodošli ste kraj mojih vatri. Imaćete tople vode, zavoja i melema. Znaš moje ime“, dodao je, odmeravajući Perina. „Naravno. Tvoje oči.“
Dok je to govorio, uz Raena stade njegova žena, bucmasta, sedokosa i glatkih obraza, za glavu viša od muža. Crvena košulja, jarkožuta suknja i zeleno obrubljen šal boli su oči, ali imala je nešto majčinsko u sebi.
„Perine Ajbara!“, progovori ona. „U pravu sam – znam tvoje lice. Je li Elijas s tobom?“
Perin odmahnu glavom. „Odavno ga nisam video, Ila.“
„Živi životom nasilja“, tužno kaza Raen. „Kao i ti. Život nasilja je ukaljan, koliko god dugo trajao.“
„Zašto stojiš tu trudeći se da ga privoliš Putu lista, Raene?“, upita Ila oštro, ali ne i neljubazno. „Povređen je. Svi su povređeni.“
„Šta mi bi?“, promuca Raen. Podigao je glas: „Hajde, narode. Dođite i pomozite. Ima ranjenih. Dođite da pomognete.“
Muškarci i žene se brzo okupiše, uz saosećajno mrmljanje poskidaše ljude s konja i povedoše, a neke i ponesoše prema svojim zapregama. Vil i neki drugi izgledali su zabrinuto što se razdvajaju, ali Perin nije. Nasilje je nešto daleko izvan mogućnosti Tuata’ana. Ni na koga ne bi digli ruku, čak ni u odbranu sopstvenih života.
Perin je morao da prihvati Ivonovu pomoć da siđe iz sedla. Sjahao je probadan zaslepljujućim bolom u boku. „Raene“, kaza skoro bez daha, „nije dobro što si ovde. Borili smo se protiv Troloka na manje od pet milja odavde. Povedi svoje ljude u Emondovo Polje. Tamo će biti bezbedni.“
Raen je oklevao – naizgled iznenađen – ali na kraju odmahnu glavom. „Čak i da ja to želim, narod ne bi želeo, Perine. Trudimo se da ne logorujemo blizu sela, čak ni najmanjeg, i ne samo zato što nas seljani lažno optužuju da krademo sve što im nedostaje ili da im vrbujemo decu da traže Put. Gde god ljudi zajedno izgrade deset kuća, postoje svi uslovi za nasilje. Tuata’ani to znaju još od Slamanja. Bezbednost leži u našim zapregama, u večitom putu i traganju za pesmom.“ Lice mu je poprimilo sumoran izraz. „Svuda čujemo vesti o nasilju, Perine. Ne samo u tvoje Dve Reke. U svetu se oseća dolazak promene, uništenja. Očito, moramo veoma brzo pronaći pesmu. Inače sumnjam da će se to ikada dogoditi.“
