„Pronaći ćete pesmu“, tiho odvrati Perin. Možda su se gnušali nasilja toliko da je i ta’veren nemoćan; možda čak ni ta’veren ne može da prevagne nad Putem lista. Nekada se i Perin zanimao za njega. „Istinski se nadam da hoćete.“
„Kako bude, biće“, kaza Raen. „Sve umire u svoje vreme. Možda čak i pesma.“ Ila je tešila muža grleći ga, ali i njene oči behu brižne kao i njegove.
„Hodite“, kaza ona trudeći se da skrije nelagodu. „Moramo vas uvesti unutra. Muškarci bi samo da pričaju, pa makar im gorelo pod nogama.“ Obratila se Faili: „Dete, baš si lepa. Možda bi trebalo da se pričuvaš Perina. Otkad ga znam, viđam ga samo u društvu lepih devojaka.“ Faila ga hladno odmeri, pa brže-bolje napravi umilno lice.
Uspeo je da stigne do Raenove zaprege – žute, crveno obrubljene, s crvenim i žutim paocima na crvenim točkovima i crvenim i žutim kovčezima privezanim sa spoljašnje strane; stajala je kraj velike vatre u sredini logora – ali čim je kročio na prvi od drvenih stepenika pozadi, kolena ga izdadoše. Ivon i Raen su ga manje-više uneli i položili na krevet ugrađen u prednju stranu, jednim kliznim vratancima odvojen od kočijaškog sedišta, a za njima pohitaše i Faila i Ila.
Zaprega zaista beše nalik maloj kući; na obe strane imala je po jedan prozorčić s bledoružičastim zavesama. Ležao je i gledao u tavanicu. Kipari su i unutra umešali svoje boje; tavanica je bila lakirana u nebeskoplavo, visoki ormari u zeleno i žuto. Faila mu raskopča kaiš i skide mu sekiru i tobolac, a Ila potraži nešto u ormaru. Izgledalo je da Perina ni najmanje ne zanima šta god da one rade.
„Svako može biti napadnut iznenada“, reče Ivon. „Neka ti to bude pouka, ali ne primaj to k srcu. Čak ni Artur Hokving nije pobedio u svim bitkama.“
„Artur Hokving.“ Perin htede da se nasmeje, ali završi ječanjem. „Da“, jedva izgovori. „Nisam ni blizu Artura Hokvinga, zar ne?“
Ila je prišla krevetu sa smotuljkom zavoja, namrgođeno gledajući Zaštitnika – tačnije, njegov mač; izgleda da joj je smetao i više nego Perinova sekira. Kad mu je podigla košulju s patrljka strele, trže se. „Teško da mogu da otklonim ovo. Duboko je zariveno.“
„Nazubljena strela“, sasvim opušteno kaza Ivon. „Troloci retko koriste lukove, ali strele su im uvek nazubljene.“
„Napolje“, reče debeljuškasta žena odlučno ga gledajući. „Izlazi i ti, Raene. Vidanje rana nije muški posao. Idi proveri je li Mošej konačno opravio točak.“
„Ta ti je dobra“, reče Raen. „Možda sutra krećemo. Neumorno smo putovali protekle godine“, poverio se Perinu. „Sve do Kairhijena, pa nazad do Geldana i gore u Andor. Verovatno sutra.“
Kada se crvena vrata zatvoriše iza njega i Ivona, Ila se okrenu Faili, zabrinutog lica. „Ako je nazubljena, mislim da je uopšte ne mogu izvaditi. Pokušaću ako moram, ali ako u blizini postoji iko ko više zna o tome...“
„Postoji, u Emondovom Polju“, uteši je Faila. „Samo, da li je opasno ako se ne izvadi do sutra?
„Možda je to sigurnije nego da je ja sečem. Umutiću mu nešto da popije protiv bolova i zamešaću mast protiv zaraze.“
Ljutito ih gledajući Perin reče: „Izvinite? Jeste li na mene zaboravile? Evo me ovde. Prekinite da govorite preko moje glave.“
Gledale su ga bez reči.
Potom Ila reče Faili: „Ne daj mu da mrda. Neka slobodno priča, ali ne daj mu da se pokreće. Možda će se još više povrediti.“
„Postaraću se za to“, odvrati Faila.
Perin steže zube i dade sve od sebe da im pomogne dok su mu skidale kaput i košulju, ali ipak su one morale da obave veći deo posla. Osećao se slabašno poput najlošijeg lima, gotov da se savije pri najmanjem pritisku. Četiri palca drveta štrčala su iz krzave rupe prekrivene skorenom krvlju, blizu njegovog najtanjeg rebra. Okrenule su mu glavu prema jastuku. Iz nekog razloga nisu želele da gleda. Dok je Ila spremala melem u avanu od običnog, glatkog sivog kamena – prvi predmet u logoru Krpara koji nije bio bleštavo obojen – Faila mu je čistila ranu. Namazale su melem oko strele i previle ga zavojima.
„Noćas ćemo Raen i ja spavati ispod zaprege“, najzad progovori Tuata’anka brišući ruke. Odmahnula je glavom, mršteći se na ulomak strele koji je virio iz zavoja. „Nekada sam verovala da će on pronaći Put lista. Mislim da je bio nežan dečak.“
„Put lista nije za svakoga“, blago reče Faila, ali Ila opet odmahnu glavom.
„Jeste za svakoga“, rekla je podjednako blago, s pomalo tuge. „Kada bi samo znali.“
Tada je otišla, a Faila sede na ivicu kreveta i obrisa mu lice maramicom. Izgleda da se zbog nečega preznojavao.
„Zabrljao sam“, konačno je progovorio. „Ne, to je preslaba reč. Ne znam pravi izraz.“
„Nisi zabrljao“, čvrsto mu je odgovorila. „Učinio si ono što je izgledalo najpametnije. I bilo je pametno; ne shvatam kako su se našli iza nas. Gaul nije mogao pogrešiti položaj neprijatelja. Ivon je u pravu, Perine. Svakom se može desiti da otkrije da su se okolnosti promenile. Ti si nas sve držao na okupu. Ti si nas izveo.“
