Kada je otac odveo Mejdina na granicu Pustoši – on je dve godine mlađi od mene – nisam više mogla da izdržim. Devojkama se u Saldeji ne pokazuje mačevanje niti veština ratovanja, ali otac mi je za telohranitelja postavio jednog starog vojnika; Eran je uvek bio više nego rad da me uči baratanju noževima i pesničenju. Mislim da ga je to zabavljalo. U svakom slučaju, kada je otac odveo Mejdina, stigao je glas o Velikom lovu na Rog, pa... tako sam otišla. Napisala sam majci pismo s objašnjenjem, i... tako sam otišla. I stigla sam u Ilijan na vreme da položim zakletvu Lovca...“ Ponovo je uzela maramicu i pokupila mu znoj s lica. „Stvarno bi trebalo da spavaš, ako možeš.“
„I tako, ti si gospa od Bašera, ili nešto slično?“, upita on. „Kako ti se uopšte dopao jedan prosti kovač?“
„To se zove
Za tren on ostade zamrznut; nije ni disao. Upravo ju je prekorio zbog tajni koje je čuvala od njega. Eto kuda vode bes i nepromišljenost. Ako si brzoplet s čekićem, obično se udariš po prstu. Polako je izdahnuo i ispričao joj sve.
Kako je upoznao Elijasa Mačeru i shvatio da može da razgovara s vukovima. Kako su mu oči promenile boju i izoštrile se, i kako je uz njih stekao vučji sluh i njuh. I sve o vučjem snu. O tome šta bi ga zadesilo ako bi izgubio dodir sa svojom ljudskošću. „To je tako lako. Ponekad, naročito u snu, zaboravim da sam čovek. Ako se jednom ne prisetim dovoljno brzo, ako izgubim dodir, postaću vuk. Barem u svojoj glavi. Neka vrsta napola pogrešne predstave o vuku. Ništa neće ostati od mene.“ Zastao je, čekajući da se trgne i udalji od njega.
„Ako su ti uši toliko oštre“, smireno je rekla, „moraću da pripazim šta govorim u tvojoj blizini.“
Uhvatio je njenu šaku da ga više ne bi brisala. „Jesi li ti čula išta od ovoga? Šta će ti otac i majka reći, Faila? Kovač koji je napola vuk. Svetlosti! Ti si gospa!“
„Čula sam sve. Otac će se složiti. Uvek je govorio da nam je krv u porodici previše blaga; nije kao u starim danima. Znam da me smatra užasno nežnom.“ Nasmešila mu se ratoborno kao vučica. „Naravno, majka je uvek želela da se udam za nekog kralja koji jednim zamahom mača šeće Troloke napola. Valjda će tvoja sekira biti dovoljna, ali možeš li joj reći da si kralj vukova? Teško da će iko istupiti da ti ospori pravo na taj presto. Uistinu, majci će biti dovoljno to raspolućivanje Troloka, ali verujem da bi je i ovo drugo obradovalo.“
„Svetlosti!“, reče on promuklo. Zvučala je gotovo ozbiljno. Ne, zaista je bila ozbiljna. Čak i da se šalila, dobro bi razmislio da li bi se radije predao Trolocima ili njenim roditeljima.
„Izvoli“, rekla je, prinoseći šolju vode njegovim usnama. „Zvučiš kao da ti se grlo osušilo.“
Otpio je, i ispljunuo zbog gorkog ukusa. Umešala je Ilin prah! Pokušao je da odbije, ali ona mu napuni usta, i mogao je da bira samo između gutanja i davljenja. Dok je uspeo da odgurne šolju, već ga je naterala da popije pola. Zašto su lekovi uvek ovako odurnog ukusa? Sumnjao je da žene to namerno čine. Opkladio bi se da ono što same piju nema takav ukus. „Rekoh ti da neću to da pijem. Pih!“
„Jesi li? Mora da nisam čula. I da jesi, i da nisi, potreban ti je san.“ Milovala je njegovu kovrdžavu bradu. „Spavaj, moj Perine.“
Pokušao je da joj kaže da je zaista rekao i da ga je ona sasvim dobro čula, ali reči su mu se zaplitale oko jezika. Oči su želele da se sklope. Zapravo, nije mogao da ih drži otvorene. Poslednje što je čuo beše njen nežan šapat.
„Spavaj, moj kralju vukova. Spavaj.“
Perin je stajao kraj tuata’anskih zaprega, obasjan blistavim suncem, sam, bez rane u boku, bez bola. Među zapregama gvozdeni kotlići behu pristavljeni na tronošce iznad cepanica spremnih za vatru; rublje je visilo s razapetih konopaca, a nije bilo ni ljudi ni konja. Na sebi nije imao ni kaput ni košulju, već dugi kovački kožni prsluk bez rukava. Mogao je to biti bilo kakav san, ali on je bio svestan da sanja. I poznavao je osećaj vučjeg sna, opipljivost i stvarnost njegovu, od dugih travki pod čizmama do zapadnog povetarca što mu je mrsio kovrdžavu kosu, do raštrkanih jasenova i kukute. Međutim, krparske šarene zaprege nisu delovale stvarno; izgledale su prozračno, kao da će svakog časa u titraju nestati. Krpari nikada nisu ostajali dugo na jednom mestu. Nijedno tie nije ih držalo.
Zapita se koliko će ovo tle držati njega i maši se rukom za sekiru – sačekalo ga je iznenađenje. O pojasu mu je visio teški kovački čekić, ne sekira. Namrštio se; nekada je mogao izabrati taj put, čak je i verovao da jeste, ali to je bila prošlost. Sekira. Odabrao je sekiru.
