Glava čekića najednom postade sečivo u obliku polumeseca s debelim šiljkom na vrhu, pa zatrepta natrag ka debelom valjku hladnog čelika, zatreperi između njih i konačno ostade u vidu sekire. Polako je odahnuo. Ovo mu se nikada nije dogodilo. Ovde je mogao menjati stvari po želji, bar one u blizini. „I želim sekiru“, odlučno reče. „Sekiru.“
Osvrnuo se i ugledao obrise jednog imanja ka jugu, i srndaće u polju ječma okruženom grubim kamenim zidom. Nije osećao prisustvo vukova, i nije dozivao Skakača. Vuk će možda doći, možda ne, a možda ne bi ni čuo, ali Koljač bi lako mogao biti tamo negde. Pojas mu najednom na suprotnoj strani od sekire povuče prepun tobolac strela, a u ruci mu se nađe težak luk sa zataknutom strelom širokog vrha. Levu podlakticu štitila mu je duga kožna narukvica. Ništa se nije pomeralo osim onih srndaća.
„Verovatno se neću skorije probuditi“, promrmlja sebi u bradu. Čime god da ga je Faila napojila, odmah je potonuo; sećao se jasno, baš kao da je gledao preko njenog ramena. „Napojila me kao odojče“, progunđa.
Kročio je jednim od onih džinovskih koraka – krajolik se zamuti oko njega – pravo u dvorište imanja. Nekoliko kokošaka se razbeža, kao da su već podivljale. Kamenom obzidan tor bio je prazan, a vrata na obe slamom zakrovljene štale zakovana. Uprkos zavesama na prozorima, kuća na sprat odavala je utisak opustelosti. Ako je ovo zaista odraz jave – a na neki čudan način, vučji san je to obično bio – ovde već danima nije bilo ljudi. Faila je imala pravo: njegove reči pronele su se i tamo gde nije išao.
„Faila“, začuđeno promrsi. Lordovska kći. Ne, ne samo lordovska. Trostrukog lorda, vojskovođe i ujaka jedne kraljice. „Svetlosti, to znači da je s kraljicom u rodu!“ A voli običnog kovača. Žene su zadivljujuće čudnovate.
Želeo je da proveri dokle su vesti dospele, pa ispreskaka više od pola puta do Devonovog Jahanja, koracima od milje, ili većim; vraćao se i ukrštao sa sopstvenim tragovima. Kako je video, većina imanja beše napuštena; jedva da je jedno od pet pokazivalo znake života, otvorena vrata i podignute prozore, rublje koje se suši, lutke, obruče ili drvene konjiće razbacane oko kućnog praga. Želudac mu se posebno stezao od igračaka. Čak i ako nisu verovali njegovim upozorenjima, zar nije bilo dovoljno spaljenih imanja, urušenih pougljenjenih greda i čađavih dimnjaka poput golih, mrtvih prstiju, da ih ubedi.
Savio se da podigne jednu lutku nasmejanog staklenog lica, u haljini izvezenoj cvetićima – neka žena je zaista volela svoju kćer čim se toliko pomučila sa iglom – i zatreptao. Ista ta lutka i dalje je stajala na stepeništu s kog ju je podigao. Kada poseže prema njoj, ona iz ruku mu izblede i nestade.
Začuđenost mu presekoše crne žile preko neba. Gavranovi, po dvadeset ili trideset u jatu, leteli su prema Zapadnoj šumi. Prema Maglenim planinama, gde je prvi put video Koljača. Pratio ih je ledenim pogledom dok ne postadoše crne tačke, i na kraju nestadoše. Tada pođe za njima.
Svaki od ogromnih koraka u trku nosio ga je po pet milja. Zemlja beše u magli, osim u trenucima između koraka, u gustoj, kamenitoj Zapadnoj šumi, preko šikarjem obraslih Peščanih brda, pravo u planine zastrvene oblacima, gde su smreka, bor i kožolist pošumili sve udoline i strmine, do samog dola gde je prvi put ugledao čoveka koga je Skakač imenovao Koljačem, i do padine što ih je čekala po povratku iz Tira.
Kapija je bila tu, zatvorena, a list Avendesore beše naizgled samo jedan od bezbroj fino isklesanih listova i lozica. Drveće pogrbljeno i vajano vetrovima raslo je raštrkano po grubom tlu i glatkom kamenu tamo gde je Maneteren sunovraćen u vatru. Sunce je svetlucalo na reci Maneterendrel dole u dolini. Blag povetarac iz nizije doneo mu je miris jelena, zečeva i lisica. Nije primećivao nikakav pokret.
Bio je na ivici da pođe, kad stade. List Avendesore. Jedan list. Loijal je zaključao Kapiju tako što je postavio oba lista s ove strane. Okrenu se i kosa mu se diže na glavi. Kapija beše otvorena; dve istovetne mase živog zelenila drhtale su na vetru, otkrivajući između sebe mutnu srebrnastu površinu; njegov odraz titrao je u njoj.
Nesvesno prešavši razdaljinu, iznenada se našao pred samom Kapijom. Na spletu zelenila unutar dveju vratnica zaista ne beše trostrukog lista. Čudna pomisao, da u tom trenutku neko na javi prolazi kroz mesto na kome on stoji. Dodirnuo je mutnu površ i ljutito zagunđao. Kao da je zaista bilo ogledalo, ruka mu skliznu niz nju kao niz najglađe staklo.
Krajičkom oka opazi da se list Avendesore najednom vratio na svoje mesto iznutra, i odskoči baš u trenu kad Kapija poče da se zatvara. Neko – ili nešto – izašlo je ili ušlo. Izašlo je. Mora da je izašlo. Žalio je što ne sumnja da je u pitanju još Seni i Troloka koji dolaze u Dve Reke. Vratnice se stopiše i opet postadoše isklesan kamen.
