Upozorio ga je jedino osećaj da ga neko posmatra. Skočio je – poluvidljiv trag crnila prolete tamo gde su mu čas pre bile grudi – strela – i opet se, preko sveta pomućenog od tog skoka, dočekao na neku daleku strminu, pa odatle ponovo, iz doline Maneterena u okrilje ogromne smreke, i još dalje. Trčao je uskomešanih misli, sa slikom doline i magnovenim prizorom one strele u glavi. Došla je iz
Poslednji korak vratio ga je na padinu iznad grobnice Maneterena. Kleknuo je među oskudnim, vetrom povijenim borovima spreman da ispali strelu! Niže, među niskim drvećem i stenjem, odatle je strela odapeta. Koljač je sigurno bio tamo negde. Morao je biti dole...
Bez razmišljanja, Perin odskoči u stranu, a planine postadoše sivo-zeleno-mrka mrlja.
„Zamalo“, zarežao je. Zamalo je ponovio grešku iz Vodene šume; opet je pomislio da će se dušmanin kretati kako njemu odgovara, da će čekati tamo gde on želi.
Ovog puta trčao je koliko ga noge nose, i za samo tri munjevita koraka našao se nadomak Peščanih brda, u nadi da nije primećen. Sada je obišao širok krug da bi se vratio na istu onu padinu, samo dalje uzbrdo, gde je vazduh bio tanak i hladan, a umesto drveća raslo tek nekoliko zdepastih žbunova udaljenih po pedeset koraka, ili više. Dalje, odakle je mogao nadgledati mesto na koje je strela odapeta, gde će se možda neko prikrasti.
I zaista, njegov plen se pojavio sto koraka niže, tamnokos, u tamno odeven muškarac čučao je kraj granitne izbočine velike poput stola; i njegov luk beše poluzapet dok je orno i strpljivo posmatrao padinu pred sobom. Perinu ovo beše prvi put da ga jasno vidi; stotinu koračaja bila je neznatna daljina njegovim očima. Koljačev kaput s visokom kragnom bio je krajiškog kroja, a toliko je ličio na Lana da mu je mogao biti brat. Samo što Zaštitnik nije imao braće – koliko je Perin znao, ni bilo kakvog drugog roda – a čak i da jeste, ne bi bili ovde. Opet, bio je Krajišnik. Možda Sijenarac, premda je nosio dugu kosu povezanu upletenom kožnom trakom, baš kao Lan, a ne perčin. Nije mogao biti Malkijer; Lan je bio poslednji preživeli Malkijer.
Odakle god poticao, Perinu ne beše nimalo mrsko što napinje luk, sa strelom uperenom u Koljačeva leđa. Taj čovek je pokušao da ga ubije iz zasede. Ali hitac nizbrdo nije lak.
Možda je previše oklevao, ili je čovek možda osetio njegov ledeni pogled, ali Koljač iznenada postade mrlja, i odlete ka istoku.
Perin opsova i pojuri za njim, u tri koraka do Peščanih brda, i još jednim do Zapadne šume. Među hrastovima, kožolistima i žbunjem, Koljač je, činilo se, nestao.
Zastao je i oslušnuo. Tišina. Veverice i ptice su se umirile. Duboko je udahnuo. Malo krdo jelena nedavno je prošlo ovuda. Osetio je i skoro iščileo dodir nečeg ljudskog, ali prehladnog za čoveka, previše bezosećajnog, miris poznat toliko da mu je golicao um. Koljač je bio negde u blizini. Vazduh beše miran kao i sama šuma; nikakav lahor niti povetarac nisu mu odavali odakle je miris došao.
„Zgodan trik, Zlatooki, ono zaključavanje Kapije.“
Perin se ukruti, naprežući uši. Nije mogao znati odakle dopire glas u ovoj gustoj šumi. Ni list da zašuška.
„Da znaš koliko je Senkomstvorenih izginulo boreći se da izađe iz Puteva, laknulo bi ti srcu. Mahin Sin se gostio iza one Kapije, Zlatooki. Ali trik nije bio dovoljno dobar. Video si: put je sada otvoren.“
Tamo, udesno. Perin kliznu kroz drveće, tiho kao kada je tuda lovio. „U početku ih beše svega koja stotina, Zlatooki. Tek toliko da poljuljaju one budalaste Bele plaštove, i da se postaraju da otpadnik pogine.“ Koljačev glas postade jarostan. „Neka me Senka proždere ako taj nema više sreće nego sama Bela kula.“ Najednom se nasmejao. „Ali ti, Zlatooki, tvoje prisustvo bilo je iznenađenje. Ima nekih koji žele tvoju glavu na kocu. Tvoje drage Dve Reke biće raskopane s kraja na kraj, sada, sve dok te ne iskopamo. Šta kažeš na to, Zlatooki?“
Perin se ukoči iza kvrgavog debla jednog divovskog hrasta. Zašto taj čovek toliko priča? Zašto uopšte govori?
Naslonio je leđa uz debelu hrastovu koru i osmotrio šumu. Nikakav pokret. Koljač je želeo da on priđe bliže. Bez sumnje, u zasedu. A Perin je želeo da ga pronađe i da mu iščupa grkljan. Međutim, lako bi se moglo desiti da sam pogine, a kada bi se to dogodilo, niko ne bi znao da je Kapija otvorena i da na stotine, možda i hiljade Troloka kuljaju iz nje. Nije hteo da igra Koljačevu igru.
Uz gorak osmeh, nagnao se na buđenje i istupio iz vučjeg sna, i...
...Faila ga je obgrlila oko vrata i grickala mu bradu sitnim belim zubima, dok su krparske violine pevale nekakvu divlju, vrelu melodiju uz logorske vatre. Ilin prah.
Buđenje je bilo dugo i mukotrpno zbog tupog bola u slabini. Dnevna svetlost doticala je kroz prozorčiće. Jarka svetlost. Jutro. Pokušao je da ustane, ali zaječa i pade nazad.
