Faila poskoči s niske stolice; tamne oči joj behu umorne kao da nije spavala. „Lezi mirno“, kaza. „Dosta si se batrgao u snu. Nisam te čitave noći čuvala da ti se ostatak te strele ne zabije do kraja ako se prevrneš da bi to postigao sada kad si budan.“ Ivon je stajao naslonjen na dovratak, kao neko mračno sečivo.
„Pomozi mi da se pridignem“, reče Perin. Bolelo ga je kad govori, ali bolelo ga je i disanje, a morao je da im kaže. „Moram u planine. Do Kapije.“
Ona se namršti i položi mu dlan na čelo. „Nema groznice“, promrsila je. Potom glasnije reče: „Ti ideš u Emondovo Polje, da te jedna od Aes Sedai Leči. Čuješ li me, ne dam da se ubiješ pokušavajući da odjašeš u planine noseći strelu u sebi. Ako čujem još jednu reč o planinama ili Kapijama, nateraću Ilu da ti zamuti nešto što će te uspavati tako da ćeš putovati u nosiljki. Ionako nisam sigurna da to nije najbolje rešenje.“
„Troloci, Faila! Kapija je opet otvorena! Moram ih zaustaviti!“
Bez oklevanja je odmahnula glavom. „U tom stanju ne možeš ništa da uradiš. Sleduje ti Emondovo Polje.“
„Ali...!“
„Nemoj ti meni ’ali’, Perine Ajbara. Ni reč više o tome.“
Zaškrgutao je zubima. Najgore je što je imala pravo. Kako bi jahao do Maneterena ako bez pomoći ne može ni iz kreveta da ustane? „Emondovo Polje“, zahvalno je rekao, ali ona je i dalje šmrktala i pominjala nekog ’svinjoglavog’. Pa šta je htela?
„Tako dakle, biće još Troloka“, zamišljeno reče Ivon. Nije pitao Perina otkud zna. Potom odmahnu glavom kao da ne veruje u to. „Odoh da obavestim ostale da si budan.“ Izašao je bešumno i pritvorio vrata za sobom.
„Jesam li ja jedini koji vidi opasnost?“, promrsi Perin.
„Ja vidim strelu u tebi“, grubo odvrati Faila.
Od ovog podsećanja probode ga bol; prigušeno je jeknuo, a ona zadovoljno klimnu glavom. Zadovoljno!
Želeo je da ustane i smesta pođe na put; što pre bude Lečen, pre će se postarati da Kapija bude zatvorena – ovoga puta zauvek. Faila je čvrsto namerila da ga nahrani za doručak, gustom čorbom punom povrća izgnječenog kao za kakvo bezubo odojče, kašiku po kašiku, prekidajući da mu obriše bradu. Nije ga puštala da sam jede, a kad god bi se pobunio ili zahtevao da ga hrani brže, nabila bi mu reči natrag u usta punom kašikom papice. Nije ga čak pustila ni da se sam umije. Kada je počela da mu četka kosu i češlja bradu, već beše utonuo u dostojanstveno ćutanje.
„Lep si kada se mrgodiš“, reče ona. I uštinu ga za nos!
Ila uđe odevena u zelenu bluzu i plavu suknju za ovo jutro, noseći mu očišćen i zakrpljen kaput i košulju. Iako je negodovao, morade im dopustiti da mu pomognu da se obuče. Pustio ih je da ga pridignu i one mu navukoše odeću. Kaput mu nisu zakopčale, a košulju su ostavile neupasanu, zgužvanu oko streline drške.
„Hvala ti, Ila“, rekao je prelazeći prstom preko urednog šava. „Ovo je zaista majstorstvo s iglom.“
„I jeste“, složila se. „Faila ima veste prste za šivenje.“
Faila se zarumene, a on se isceri, prisećajući se kako mu je ratoborno govorila da mu nikada neće krpiti odeću. Izvestan sjaj u njenom oku za – drža mu jezik. Ponekad je tišina bila najmudriji put. Umesto toga, krajnje ozbiljno reče: „Hvala ti, Faila“, a ona se zajapuri još jače.
Kada ga podigoše na noge, prilično je lako stigao do vrata, ali niz drvene stepenice su morale da ga pri drže. Barem su konj i bili osedlani, a momci iz Dve Reke okupljeni, sa lukovima okačenim na leđa. Lica i odeća behu im čisti, a na vidnim mestima imali su tek poneki zavoj.
Izgleda da im je noć s Tuata’anima podigla i moral, čak i onima koji su i dalje izgledali kao da neće uspeti da pređu više od sto koraka. Od propasti koju su juče nosili u očima sada je ostala samo senka. Vil je, naravno, obema rukama grlio po jednu lepu krupnooku Krparku, dok je Ban al’Sin, i pored svog nosa i zavoja na glavi od kog mu se sva kosa nadigla kao četka, držao ruku jedne devojke stidljivog osmeha. Većina ostalih držala je činije guste čorbe od povrća i lopatala kašikama.
„Ovo nije loše, Perine“, reče Danil predajući praznu činiju jednoj Krparki. Ona napravi pokret kao da pita mršavog momka hoće li još, ali on odmahnu glavom i reče: „Mislim da se nikad ne bih nasitio, a ti?“
„Meni je dosta“, gorko odgovori Perin. Gnječeno povrće i čorba.
Danilov rođak Tel raširenih očiju reče: „Krparke su sinoć igrale. Sve neudate žene, i neke udate! Da si samo video, Perine.“
„Viđao sam već ples krparskih žena, Tele.“
Očito nije uspeo da skrije u glasu ono što je osetio gledajući ih, jer Faila procedi: „Znači, gledao si tigancu? Jednog dana, ako budeš dobar, možda ću ti odigrati sa’saru, pa ćeš videti šta zaista znači ples.“ Ili zastade dah kada je prepoznala naziv, a Faila se zajapuri još više nego malopre.
Perin napući usne. Ako od te sa’sare srce radi još brže nego od izvijanja i ljuljanja kukova krparskih žena – tiganca, je li? – svakako bi želeo da vidi Failu kako je pleše. Potrudio se da je ne gleda.
