Dolazak Senke полностью

Pojavio se Raen, u istom onom zelenom kaputu, ali sa najživlje crvenim pantalonama koje je Perin ikada video. Od ovog spoja zabole ga glava.

„Dva puta si posetio naše vatre, Perine, i drugi put odlaziš bez oproštajne gozbe. Moraš nas skorije ponovo posetiti, kako bismo ti to nadomestili.“

Perin se odgurnu od Faile i Ile – mogao je makar da stoji bez pomoći – i položi dlan na rame suvonjavom čoveku. „Pođi sa nama, Raene. Niko vas neće povrediti u Emondovom Polju. U najgorem slučaju, bezbednije je nego ovde s Trolocima.“

Raen je oklevao, pa se strese, mrmljajući: „Ne znam kako si me naterao i da pomišljam na to.“ Okrenuo se i glasno progovorio: „Ljudi, Perin nas je pozvao da pođemo s njim do njegovog sela, gde ćemo biti bezbedni od Troloka. Ko želi da ide?“ Zapanjena lica mu uzvratiše poglede. Neke žene prikupiše decu bliže sebi, a deca im se skriše u haljine, kao da ih i sama misao prestravljuje. „Vidiš, Perine?“, reče Raen. „Za nas, bezbednost leži u kretanju, ne u selima. Uveravam te, nećemo provesti dve noći na istom mestu, i putovaćemo po čitav dan pre nego što se zaustavimo.“

„To možda neće biti dovoljno, Raene.“

Mahdi sleže ramenima. „Tvoja briga mi greje dušu, ali ako Svetlost tako želi, bićemo bezbedni.“

„Put lista ne podrazumeva samo odbijanje nasilja“, blago dodade Ila, „već i prihvatanje svega što nam dođe. List pada kada za to dođe vreme, bez žaljenja. Svetlost će nas štititi dok ne dođe naše vreme.“

Perin je poželeo da se raspravlja, ali iza topline i saosećajnosti njihovih lica stajala je čvrstina stene. Pomislio je kako bi lakše nagovorio Bain i Čijad – ili čak Gaula! – da se odreknu kopalja i odenu suknje nego što bi naterao ove ljude da popuste i za mrvicu.

Raen steže Perinu ruku, a Ila stade da grli mlade Dvorečane i Ivona; svi Krpari počeše da se rukuju s njima, uz smeh, pozdrave, želje za bezbedno putovanje i nadu da će se ponovo sresti. Skoro svi Krpari. Aram je stajao po strani, namršten, s rukama u džepovima kaputa. I poslednji put kada ga je Perin video činilo se da nosi neku gorčinu, neprikladnu jednom Krparu.

Muškarcima ne beše dovoljno da stegnu Failinu ruku, već su je i grlili. Perin je sačuvao smirenost dok su to neki mladići radili i previše orno, i uz samo malo škrgutanja zubima uspeo je da se nasmeši. Njega nije grlila nijedna žena mnogo mlađa od Ile. Faila je, čak i dozvoljavajući nekom žgoljavom Krparu u šarenoj odeći da je obgrli i stisne koliko god može, nekako uspevala da i dalje motri na njega poput psa čuvara. Žene bez sedih u kosi samo bi pogledale njeno lice i smesta birale nekog drugog. Za to vreme Vil je, izgleda, ljubio sve žene u logoru. Isto su činili Ban i njegov nos. Čak je i Ivon uživao, što se toga tiče. Faila je zaslužila da joj polome koje rebro.

Konačno, Krpari se povukoše, svi osim Raena i Ile, i otvoriše prostor oko ljudi iz Dve Reke. Suvonjavi, sedokosi čovek svečano se pokloni, s rukama na grudima. „Došli ste u miru. Idite sada s mirom. Uvek će vas naše vatre čekati, u miru. Put lista je mir.“

„Neka bi mir uvek bio s vama“, odgovori Perin, „i na svem Narodu.“ Svetlosti, neka bude tako. „Pronaći ću pesmu, ili će to neko drugi učiniti, ali pesma će biti ispevana, ove godine, ili u godinama što dolaze.“ Pitao se da li je uopšte postojala nekakva pesma, ili su Tuata’ani započeli svoje beskrajno putovanje tražeći nešto drugo. Elijas mu je pričao da ne znaju o kakvoj pesmi je reč, samo da će je prepoznati kada je budu pronašli. Neka bar pronađu bezbedno mesto. Bar to. „Kao što nekad bese, ponovo će biti – svet bez kraja.“

„Svet bez kraja“, odgovoriše Tuata’ani svečanim žamorom. „Svet i vreme bez kraja.“

Poslednji zagrljaji i pozdravi razmenjivani su dok su Ivon i Faila pomagali Perinu da zajaše Koraka. Vil je skupljao još poneki poljubac za kraj. I Ban. Ban! I njegov nos! Ostali, teže ranjeni, behu skoro podignuti u sedla, dok su Krpari mahali kao da im stari susedi odlaze na dugo putovanje.

Raen priđe da se rukuje s Perinom. „Zar nećeš ponovo razmisliti?“, upita Perin. „Sećam se kako si jednom rekao da je zloba raspuštena u svetu. Sada je još gore, Raene, i ovde je.“

„Mir neka je na tebi, Perine“, odgovori mu Raen sa osmehom.

„I na tebi“, tužno reče ovaj.

Tek kada su prešli čitavu milju ka se veru, pojaviše se Aijeli. Bain i Cijad potražiše Failu, pa otrčaše natrag na svoje uobičajeno mesto. Perin nije znao šta joj se to, po njihovom mišljenju, moglo dogoditi među Tuata’anima.

Gaul priđe Koraku laganim trkom. Družina se nije kretala prebrzo, pošto je više od pola ljudi išlo peške. Kao i obično, odmerio je Ivona pogledom, pa oslovi Perina: „Je li ti rana dobro?“

Rana mu beše užarena; svaki korak njegovog konja drmusao je glavu strele. „Dobro sam ja“, odgovorio je, ne stežući zube. „Možda ćemo večeras plesati u Emondovom Polju! A ti? Jesi li proveo divnu noć igrajući Devičin poljubac?“ Gaul posrnu i umalo ne pade na lice. „Šta ti je?“

Aijel, zagledan u daljinu, tiho upita: „Jesi li čuo ko je predložio tu igru?“