„Čijad. Zašto?“
„Čijad“, promrmlja Gaul. „Ta žena je Gošijenka. Gošijenka! Trebalo bi da je povedem u Vrele izvore kao gai’šain“ Ljutite reči, ali ton samo čudan. „Čijad.“
„Hoćeš li mi reći o čemu je reč?“
„Žene su lukavije i od Mirdraala“, ravnim glasom odvrati Gaul, „a i Troloci se časnije bore.“ Tren potom, tiho ali znamo bešnje dodade: „Ta- kođe, koze su razboritije od njih.“ Ubrzao je korak i pridružio se dvema Devicama. Koliko je Perin primetio, nije im se obraćao, već je samo usporio i hodao uporedo s njima.
„Jesi li razumeo išta od ovoga?“, upita Perin Ivona. Zaštitnik odmahnu glavom.
Faila šmrknu. „Ako je namerio da traži nevolje, obesiće ga za noge na neku granu, dok se ne ohladi.“
„Jesi li ti razumela?“, upita je Perin. Pružila je korak ne gledajući ga i ne odgovarajući na pitanje, po čemu je zaključio da nije ni ona. „Mislim da bih mogao ponovo da potražim Raenov logor. Odavno nisam gledao tigancu. Bilo je... zanimljivo.“
Ona promrsi nešto sebi u bradu, ali čuo ju je: „Valjalo bi i tebe obesiti za noge!“
Nasmešio se, gledajući njenu kosu. „Ali neću morati. Obećala si mi da ćeš mi plesati neku sa’saru.“ Lice joj se zarumene. „Liči li imalo na tigancu? Mislim, u suprotnom nema smisla.“
„Klipane jedan, s mišićima umesto mozga!“, prasnu ona jarosno ga gledajući. „Muškarci su bacali srca i blago pod noge ženama koje plešu sa’saru. Kad bi majka znala da umem da je plešem...“ Stisla je zube jer je očito previše rekla, pa naprasno okrenu lice ka putu; zacrvenela se od tamne kose do okovratnika, kao da ju je neko išamarao.
„Onda ne moraš da plešeš“, tiho je rekao. „Moje srce i blago, takvi kakvi su, već su pod tvojim nogama.“
Faila propusti jedan korak, pa se nežno nasmeja i nasloni obraz na list njegove noge u čizmi. „Previše si ti mudar za mene“, promrsila je. „Jednog dana plesaću za tebe, i krv će ti proključati u venama.“
„Već mi to činiš“, odvrati on, a ona se opet nasmeja.
Zavukla je ruku iza njegove uzengije i hodala dalje grleći mu nogu. Posle nekog vremena, čak ni maštanje o Failinom plesu – na osnovu plesa Krparki, a njen će sigurno biti još bolji – nije moglo da mu potre bol u slabini. Svaki Korakov pokret pričinjavao mu je muke. Držao se uspravno; tako ga je, činilo mu se, nešto manje bolelo. Osim toga, nije želeo da kvari raspoloženje koje su Tuata’ani svima podigli. Ostali momci su takođe sedeli uspravno u sedlima, čak i oni što su juče bili povijeni i klonuli. A Ban, Danil i ostali pešačili su uzdignutih glava. Nije hteo da bude prvi koji će potonuti.
Vil poče da zvižduće
U drugoj strofi, pridružilo se još njih, a na kraju su svi pevali, čak i Ivon i Faila. Perin, naravno, nije; često su mu govorili da peva kao zgažena žaba. Neki su čak i koračali u ritmu.
Perin odmahnu glavom. Juče su bili spremni na bezglavi beg. Danas pevaju o bici koja se zbila tako davno da je jedino sećanje na nju bila ova dvorečanska pesma. Možda postaju vojnici. Moraće, ukoliko ne uspeju da zatvore onu Kapiju.
Imanja su postajala zbijenija i češća, i konačno su stupili na put od tvrdo utabane zemlje između živica i niskih ograda od suvozida oko polja. Napuštena imanja. Ovde se niko nije zadržao.
Stigoše i do Starog puta, koji je počinjao kraj Bele reke, Maneterendrel, i išao ka severu, kroz Devonovo Jahanje i Emondovo Polje, i najzad ugledaše ovce na pašnjacima, ogromna stada kao da je po desetak ljudi spojilo blago; tamo gde je nekada bio jedan pastir sada behu desetorica, od kojih pola stariji ljudi. Pastiri naoružani lukovima zbunjeno su ih posmatrali kako prolaze pevajući koliko ih grlo nosi.
Perin je i sam bio zbunjen kada najzad ugleda Emondovo Polje, a bi li su i ostali Dvorečani, sudeći po tome kako im je pesma zamukla.
