Ograde, drveće i živice najbliže selu behu naprosto uklonjene, raščišćene. Najzapadnije kuće Emondovog Polja nekada su bile pod krošnjama drveća na obodu Zapadne šume. Hrastovi i kožolisti su ostali među kućama, ali granica šume je sada bila udaljena petsto koraka, što je krajnji domet luka, a sekire su glasno zvonile dok su je ljudi otiskivali još dalje. Red za redom kočeva visokih do struka, zarivenih u zemlju pod oštrim uglom, okružio je selo nedaleko od kuća. Beše to ograda od šiljaka, prekinuta samo na mestu gde je put ulazio. U pravilnim razmacima iza kočeva stajali su i stražari, neki u starim oklopima, neki u kožnim košuljama prošivenim zarđalim gvozdenim pločicama; nekolicina je imala i izanđale stare kacige, lovačka koplja i bradatice iskopane na tavanima, ili baštenske alate privezane za dugačke motke. Drugi muškarci i dečaci bili su na slamnim krovovima, naoružani lukovima; kada videše Perina i ostale gde dolaze, ustadoše i počeše dozivati one dole.
Kraj puta, iza kolja, stajala je nekakva naprava od drveta i debelog, izuvijanog konopa, a u blizini beše i gomila kamenica većih od ljudske glave. Kako su se približavali, Ivon primeti da se Perin namrštio. „Katapult“, reče Zaštitnik. „Do sada ih ima šest. Vaši stolari su brzo učili od Tomasa i mene. Kočevi će odbiti juriš, bilo Troloka, bilo Belih plaštova.“ Kao da je govorio o izgledima da ponovo padne kiša.
„Rekla sam ti da se tvoje selo sprema da se brani“, reče Faila sa ratobornim ponosom, kao da je selo njeno. „Tako čvrsti ljudi na tako mekoj zemlji. Skoro kao Saldejci. Moiraina je uvek govorila da je krv Maneterena jaka među vama.“ Perin je samo odmahivao glavom.
Utabane ulice vrvele su od ljudi, kao u gradu, a prolazi između kuća behu zakrčeni taljigama i zapregama. Kroz otvorena vrata i raskriljene prozore videlo se još lica. Gužva se razilazila pred Ivonom i Aijelima, a celim putem ih je pratio šuštavi šapat.
„Evo Perina Zlatookog.“
„Perin Zlatooki.“
„Perin Zlatooki.“
Nije mu prijalo to što rade. Neki od ovih ljudi su ga poznavali. Šta li su to umislili? Bila je tu konjoglava Nejsa Ajelin što mu je izdevetala stražnjicu kad je imao deset godina, onda kada ga je Met nagovorio da ukradu njen kolač s ribizlama. Tu beše i krupnooka Silija Koul, rumenih obraza, još uvek ljupko bucmasta – prva devojka koju je poljubio, i Pel Ajder, s lulom, ćelave glave, koji je naučio Perina kako se hvata pastrmka golim rukama, i sama Dejzi Kongar, visoka, kršna žena pred kojom je i Alsbet Luhan izgledala slabašno, i njen žgoljavi muž Vit, kao i uvek u senci supruge. I svi su buljili u njega, sašaptavajući se sa strancima koji ga možda nisu poznavali. Kada je stari Cen Bjui podigao nekog dečačića na ramena i uperio prst u Perina držeći detetu ushićen govor, Perin nelagodno zastenja. Svi su poludeli.
Seljani su okružili Perina i ostale i pratili ih, nošeni nabujalim talasom žamora. Živina je bezglavo bežala ljudima ispred nogu. Ljudski glasovi mešali su se s rikanjem krava i groktanjem svinja u stajama iza kuća. Zelenilo beše prepuno ovaca, a među njima su pasle i crno-bele krave muzare, u društvu jata sivih i belih gusaka.
A u sredini Zelenila bilo je uzdignuto dugo koplje s belim stegom crvenog poruba na kome je vučja glava lenjo lepršala na vetru. Okrenuo se Faili, ali ona podjednako iznenađeno odmahnu glavom.
„To je simbol.“
Perin nije čuo Verin kad je prišla, premda je sada uhvatio prigušen šapat: „Aes Sedai“ s kojim je doplovila. Ivon nije izgledao zatečeno. Ljudi su gledali u nju sa strahopoštovanjem u očima.
„Ljudima su potrebni simboli“, nastavila je Verin spuštajući dlan Koraku pri dnu vrata. „Pošto je Alana objasnila meštanima koliko se Troloci boje vukova, svi su se složili da je ovaj barjak odlična ideja. Zar nije, Perine?“ Nisu li joj reci izveštačene? Uprla je tamne oči nalik ptičjima u njega. Kao ptica koja posmatra crva?
„Pitam se šta će kraljica Morgaza reći na to“, kaza Faila. „Ovo mesto pripada Andoru. Kraljice retko dozvoljavaju da se na njihovoj zemlji podižu čudni barjaci.“
„To su samo crte na mapi“, reče joj Perin. Prijalo mu je mirovanje; probađanje strele kao da je pomalo popustilo. „Nisam ni znao da smo deo Andora dok nisam otišao u Kaemlin. Sumnjam da ovde ima mnogo ljudi koji to znaju.“
„Vladari su skloni da veruju mapama, Perine.“ Failina ogorčenost nije ostavljala ni trun sumnje. „Kada sam bila mala, neki delovi Saldeje i po pet godina nisu videli poreznika. Čim se otac nakratko vratio iz Pustoši, Tenobija se postarala da narod dobro zapamti svoju kraljicu.“
„Ovo su Dve Reke“, nasmeši se on, „a ne Saldeja.“ Saldejci su zaista zvučali kao opasan narod. Kad se okrenuo prema Verin, osmeh izblede i on se namrgodi. „Mislio sam da... krijete... ko ste.“ Prosto nije znao šta je neprijatnije: Aes Sedai koja se krije, ili ona koja to obznani.
