„S njim su bili uglavnom Koplini“, progovori treći momak, neočekivano dubokim glasom. „Darl, Hari, Dag i Eval. I Vit Kongar. Dejzi mu je očitala bukvicu.“
„Kako sam ja čuo, oni su voleli Bele plaštove“ Perinu se učinilo da mu je momak brundavog glasa odnekud poznat. Bio je dve-tri godine mlađi od Elama i Dava, pa ipak čitav palac viši, mršavog lica ali snažnih ramena.
„I jesu“, nasmeja se momak. „Znaš ti njih. Po prirodi se privole onome što stvara muke nekom drugom. Otkad je lord Luk počeo da drži govore, zauzeli su se da se krene do Stražarskog Brda i da se Beli plaštovi proteraju iz Dve Reke. Naravno, da to neko drugi učini. Mislim da nameravaju da ostanu na repu čopora.“
Kada bi to lice bilo bucmasto, i pola stope ili jače bliže zemlji... „Evin Fingar!“, uskliknu Perin. Nemoguće; Evin je bio mali, debeli, piskutavi dosadnjaković koji se uvek gurao među starije. Taj momak je izgledao kao da će ostati debeo i kad prestane da raste. „Jesi li to ti?“ Evin klimnu, sa širokim osmehom. „Čuli smo sve o tebi, Perine“, odgovorio je onim začuđujućim basom. „Borio si se protiv Troloka, prošao svakakve pustolovine u belom svetu, kažu ljudi. Još mogu da te zovem Perin, zar ne?“
„Svetlosti, naravno!“, zareža Perin. Već mu je dojadilo to sa Zlatookim.
„Da sam samo pošao s vama prošle godine.“ Dav žustro protrlja ruke. „Vratio bih se kući sa Aes Sedai, Zaštitnicima i jednim Ogijerom.“
Zvučao je kao da nabraja trofeje. „Samo čuvam i muzem krave, čuvam i muzem krave. Uz to okopavam povrće i cepam drva. Tebi je zapala sva dobra sreća.“
„Kako je bilo?“, bez daha upade Elam. „Alana Sedai kaže da si putovao sve do Velike pustoši, čujem i da si video Kaemlin i Tir. Kakvi su gradovi? Jesu li stvarno deset puta veći od Emondovog Polja? Jeste li videli palatu? Ima li Prijatelja Mraka u gradovima? Je li Pustoš zaista puna Troloka, Seni i Zaštitnika?“
„Je li ti Trolok napravio taj ožiljak?“ Bez obzira na glas kao u bika, Evin je maltene piskutao od uzbuđenja. „Šta bih ja dao da imam ožiljak. Jesi li video neku kraljicu? Kralja? Mislim da bih više voleo da vidim kraljicu, ali i kralj bi bio sjajan. Kakva je Bela kula? Je li velika kao dvorac?“
Faila se razdragano smešila, ali Perin je samo treptao pred tom navalom. Zar su zaboravili Troloke one Zimske noći, i one koji su i sada u poljima? Elam je stiskao dršku mača kao da bi smesta pošao pravo u Pustoš; Dav se propinjao na prste, iskričavih očiju; Evin je đelovao spremno da zgrabi Perina za kragnu. Pustolovina? Maloumnici. Ipak, dolaze teška vremena, teža od svega što su Dve Reke prebrodile, bojao se. Neće škoditi ako im istinu uskrati na još neko vreme.
Slabina ga je bolela, ali pokušao je da im odgovori. Izgledali su razočarano što nikada nije video Belu kulu, kralja niti kraljicu. Pomislio je da bi se Berelajn mogla nazvati kraljicom, ali nije smeo da je pominje pred Failom. Ustezao se i od nekih drugih stvari: Falmea, Zenice sveta, Izgubljenih, Kalandora. Opasne teme, koje neizbežno vode do Ponovorođenog Zmaja. Ipak, mogao im je malo pripovedati o Kaemlinu i Tiru, o Krajinama i Pustoši. Čudilo ga je čemu su verovali, a čemu ne. Opoganjeni predeli Pustoši što trunu pred pogledom i šijenarski vojnici s perčinima, kao i ogijerski stedinzi u kojima Aes Sedai ne mogu da tkaju Moć, u koje Seni ne ulaze svojom voljom, to su nekako progutali. Ali veličina Kamena Tira, ili nepreglednost gradova...
Što se tiče njegovih navodnih pustolovina, rekao je: „Uglavnom sam se trudio da sačuvam živu glavu na ramenima. Eto, to je bit pustolovine: pronaći prenoćište i hranu. Mnogo se ogladni u pustolovinama, a ponekad moraš da spavaš u hladnom ili mokrom, ili oboje.“
Ovo im se nije previše svidelo, ili mu nisu verovali ništa više nego da je Kamen veliki poput omanje planine. Podsećao je sebe da ni sam nije znao više o svetu pre nego što je otišao iz Dve Reke, samo što mu to nije mnogo pomoglo. Nikada nije bio ovako oduševljen. Ili možda jeste? U trpezariji kao da beše vruće. Želeo je da skine kaput, ali to bi bio preveliki napor.
„Šta je s Random i Metom?“, upita Evin. „Ako ste stalno bili gladni i pokisli, zašto se i oni nisu vratili kući?“
Uto uđoše Tam i Abel. Tam je preko kaputa opasao mač, a obojica su nosila lukove – čudno, ali mač je pristajao Tamu, bez obzira na zemljodelačko odelo – tako da je nastavio priču na isti način: Met se kocka i provodi po krčmama, jureći devojke; Rand se seta u finom kaputu, ruku podruku s dražesnom plavokosom devojkom. Preinačio je Elejnu u gospu, pošto mu nikad ne bi poverovali da je kći naslednica Andora, i bio je u pravu pošto mu ionako nisu verovali. Ipak, kao da su se zadovoljili, čuli su ono što su hteli, a neverica je pomalo isparila kada je Elam istakao da je Faila gospa, a prilično se predano stara o Perinu. Perin se na to nasmeši; zapitao se šta bi tek rekli da znaju da je s kraljicom u rodu.
