Dolazak Senke полностью

Perin okrenu glavu i naprasno shvati da je Loijal ostavio sekiru kraj vrata i podigao ga na ruke. „Kapija je moja, Loijale.“ Svetlosti, kako sam žedan. „Moja odgovornost.“

Strela mu zaista nije zadavala onoliki bol, ali mu je sad čitavo telo bridelo. Loijal ga je nosio nekuda, prigibajući se da prođe kroz vrata. Tamo je stajala gazdarica Luhan, grizući se za usnu, stisnutih očiju, kao da će zaplakati. Pitao se zašto. Nikada nije plakala. I gazdarica al’Ver je bila zabrinuta.

„Gazdarice Luhan“, promrsio je, „majka kaže da mogu da budem šegrt kod gazda Luhana.“ Ne. To je bilo davno. To je bilo... šta? Nije mogao da se seti.

Ležao je na nečemu tvrdom i slušao Alanine reči. „Zubi su se zakači li i za kost i za meso, i glava strele se iskrivila. Moraću da je poravnam s prvobitnom ranom i da je iščupam. Ako ga taj potres ne usmrti, moći ću da Izlečim povredu koju ću mu naneti kao i samu ranu. Nema drugog načina. Već je na granici.“ Ovo nema veze s njim.

Faila mu se drhtavo smešila, nadnoseći se nad njim. Zar je ikada pomislio da su joj usta preširoka? Baš su bila potaman. Poželeo je da joj dodirne obraz, ali gazdarica al'Ver i gazdarica Luhan su mu zbog nečega stezale zglobove, navaljene svom težinom. Neko mu je, takođe, ležao preko nogu, a Loijalove ogromne šake prekrile su mu ramena, pritiskajući ga uz sto. Sto. Da. Kuhinjski sto.

„Stegni zube, srce moje“, čuo je Failin daleki glas. „Boleće.“

Zaustio je da upita šta će boleti, ali ona mu nagura štap zavijen u kožu u usta. Osetio je miris kože, drveta i nje. Hoće li ona ići u lov sa njim, u trk preko beskrajnih livada, goneći bezbrojna krda jelenova? Osetio je ledene trnce; polusvesno je prepoznao dodir Jedne moći. Onda nastupi bol. Čuo je kako mu štap puca pod zubima, i tama prekri sve.

Perin polako otvori oči i zagleda se u prostu, belo okrečenu tavanicu. Trebalo mu je neko vreme da shvati kako leži na krevetu s perjanim madracem, pokriven ćebetom, sa jastukom od guščjeg pera pod glavom. Kroz nos mu je proigravalo bezbroj mirisa; pera, vuneno ćebe, pečena guščetina, hleb i medenjaci u pećnici. Jedna od soba gostionice Kod vinskog izvora. Kroz bele zavese na prozorima dopirala je svetlost – jedinstvena, jutarnja. Jutro. Trapavo je opipao bok. Prsti mu naiđoše na glatku kožu, ali otkad je pogođen nije se osećao slabije. Ipak, bila je to sitna cena, i više nego povoljna razmena. I grlo mu bese sasušeno.

Kada se pomerio, Faila iskoči iz stolice kraj malog kamenog kamina, odbaci crveno ćebe i proteže se, Presvukla se u tamniju jahačku haljinu sa užom suknjom, a nabori na sivoj svili potvrdiše da je spavala u toj stolici. „Alana je rekla da će ti trebati san“, kaza ona. Posegao je za belim bokalom na noćnom stočiću, a ona mu žurno nasu šolju vode i napoji ga. „Moraš da ostaneš ovde još dva ili tri dana, dok ti se ne povrati snaga “ Zvučala je prirodno, mada je bilo nekog jedva čujnog prizvuka, neke stegnutosti oko njenih očiju. „Šta nije u redu?“

Pažljivo je odložila solju na stočić i zagladila haljinu. „Sve je u redu.“ Napeti prizvuk bio je još jasniji.

„Faila, ne laži me.“

„Ja ne lažem!“, prasnu ona. „Doneću ti doručak, i budi srećan zbog toga, pošto me nazivaš...“

„Faila“, oslovio ju je najstrože što je mogao, a ona zastade, spuštajući oholo podignut nos i menjajući izraz u duboku zabrinutost. Gledao ju je ravno u oči; neće joj koristiti nikakvi nadmeni gospodski trikovi.

Najzad, ona uzdahnu: „Valjda imaš pravo da znaš. Ali ostaćeš u postelji dok ti Alana i ja ne kažemo da ustaneš. Loijal i Gaul su otišli.“

„Otišli?“, zbunjeno je zatreptao. „Kako to misliš otišli? Otišli su!“

„Na neki način. Stražari su ih videli jutros u praskozorje, zajedno su otrčali u Zapadnu šumu. Niko to nije smatrao čudnim; nisu ih zaustavljali – Ogijera i Aijela. Čula sam pre manje od sata. Pričali su o drveću, Perine. O tome kako Ogijeri pevaju drveću.“

„O drveću?“, zareža Perin. „Krvava Kapija! Spaljen da sam, rekoh mu da ne... Poginuće pre nego što stignu tamo!“

Zbacio je ćebe i prebacio noge preko ivice kreveta, pa lelujavo stade na noge. Shvatio je da nema ništa na sebi, čak ni donji veš. Ali ako su očekivale da ga drže u krevetu kao u kavezu, grdno su se varale. Video je da mu je sve uredno složeno na visokoj naslonjači kraj vrata, da su i čizme pored nje, a sekira okačena za kaiš o jedan klin na zidu. Doteturao je do odeće i počeo užurbano da se oblači.

„Šta to radiš?“, viknu Faila. „Vraćaj se u krevet!“ Podbočena, uperila je prst ka krevetu kao da će ga tako preneti.

„Nisu mogli stići daleko“, kaza on. „Idu peške. Gaul ne jaše, a Loijal je uvek tvrdio da više veru je sopstvenim nogama nego ijednom konju. Na Koraku ću ih stići najkasnije do podneva.“ Navukao je košulju preko glave, pa sede – odnosno, svali se – na stolicu da navuče čizme, i dalje raspasan.

„Jesi li lud, Perine Ajbara? Kakve šanse imaš da ih pronađeš u toj šumi?“