„Nisam tako loš tragač. Mogu da ih nađem.“ Nasmešio joj se, ali nije bila raspoložena za to.
„Može te koštati života, čupava budalo! Pogledaj se. Jedva stojiš. Pao bi iz sedla pre nego što bi i milju prešao!“
Skrivajući napor, ustao je i zatrupkao nogama da mu čizme bolje nalegnu na stopala. Korak će raditi glavni deo posla; on samo mora da se pridržava. „Svašta. Jak sam kao konj. Prestani da me ugnjetavaš.“ Navukao je kaput i zgrabio sekiru i kaiš. Faila ga je u uzaludnom trudu da ga odvuče natrag uhvatila za ruku dok je otvarao vrata, i on je izvuče napolje.
„Ponekad imaš konjski mozak“, dahtala je. „I još manji! Perine, moraš da me saslušaš. Moraš...“
Soba je bila samo koji korak dalje uzanim hodnikom od stepeništa što se spuštalo ka praznoj trpezariji, i upravo ga to stepenište izdade. Kada je savio koleno da siđe niz prvi stepenik, ono je nastavilo da se savija; prevrnuo se, u zaludnom trudu da se uhvati za ogradu, i povukao Failu sa sobom. Nekoliko puta se obrnuše i konačno tresnuše u bure u podnožju. Faila se nađe prostrta preko njega. Bure se zanese i zavrte, mačevi začegrtaše, dok se ne zaustavi s još jednim zveketom za kraj.
Perinu je trebalo malo vremena da povrati dah i progovori. „Jesi li dobro?“, zabrinuto je pitao. Ležala mu je preko grudi beživotno klonula. Nežno ju je prodrmao. „Faila, jesi li...?“
Polako je podigla glavu i sklonila nekoliko tamnih vlasi s lica, pa ga prostreli pogledom. „Jesi li
Perin frknu; verovatno se ugruvala manje nego on. Oprezno je opipao mesto gde mu je strela bila zarivena, ali ono ne beše u nimalo gorem stanju od ostatka tela. Naravno, ostatak tela bio mu je izubijan od glave do pete. „Siđi s mene, Faila. Moram po Koraka.“
Umesto toga, ona ga zgrabi za kragnu i približi se toliko da su im se nosevi skoro dodirivali. „Slušaj me, Perine“, žurno je rekla. „Ne-možeš- -da-radiš-sve. Ako su Loijal i Gaul otišli da zaključaju Kapiju, pusti ih. Tvoje mesto je ovde. Čak i da si dovoljno snažan – a nisi! Čuješ li me? Nisi dovoljno jak! – ali i da jesi, ne moraš ići za njima. Ne možeš postići sve!“
„Pa šta to radite vas dvoje?“, upita Marin al’Ver,“ brišući ruke o dugu belu kecelju. Ušla je na stražnja vrata trpezarije. Veđe su joj se bezmalo popele do kose. „Očekivala sam Troloke uz svu tu buku, ali ovo nisam.“ Zvučala je polusablažnjeno polurazdragano.
Ličili su, Perin zaključi, na par koji se ljubaka, pošto je Faila ležala na njemu licem uz lice. Na podu trpezarije.
Faila se zarumene i hitro ustade, otresajući prašinu s haljine. „Tvrdoglav je kao Trolok, gazdarice al’Ver. Rekla sam mu da je preslab da ustane. Mora smesta nazad u krevet. Mora da nauči da ne može sve sam, naročito kad nije kadar ni da siđe niz stepenice.“
„Oh, draga moja“, progovori gazdarica al’Ver odmahujući glavom, „to je potpuno pogrešan način.“ Približila se mladoj ženi i počela da šapuće, ali Perin je čuo svaku reč. „Uvek je bio poslušan mališan, samo ako pravilno postupaš s njim, ali ako ga silis, postaje tvrdoglav kao i svi muškarci iz Dve Reke. Oni se nikad ne menjaju, samo malo porastu. Ako mu govoriš šta sme, a šta ne sme, sigurno će začepiti uši i ukopati se. Da ti pokažem.“ Marin se okrenu i osmehnu mu se ozareno, ne osvrćući se na njegov razdražen izraz. „Perine, zar nije udobniji moj madrac punjen guščjim perjem od tog poda? Doneću ti pitu s bubreščićima čim te ušuškamo. Mora da si gladan, sinoć nisi večerao. Evo, pusti da te pridignem?“
Odgurnuo je njene ruke i ustao. Uistinu, pomažući se zidom. Činilo mu se da je istegao pola mišića. Tvrdoglav? Nikada u životu nije bio tvrdoglav. „Gazdarice al’Ver, hoće li mi Hu ili Ted osedlati Koraka?“
„Čim ti bude bolje“, odvrati ona trudeći se da ga pogura prema stepeništu. „Zar ti se ne čini da bi ti prijalo još malo odmora?“ Faila ga uhvati za drugu ruku.
„Troloci!“, začu se spolja nečiji povik prigušen zidovima, a prihvati ga desetina glasova: „Troloci! Troloci!“
„Neka te to danas ne brine“, reče gazdarica al’Ver, čvrsto i utešno u isti mah. Dođe mu da zaškrguće zubima. „Aes Sedai će sasvim lepo srediti stvari. Za dan- dva bićeš ponovo na nogama. Videćeš.“
„Moj konj“, rekao je nastojeći da se otrgne. Čvrsto su ga držale za rukave kaputa; postigao je tek toliko da ih zanese napred-nazad. „Za ime Svetlosti, hoćete li prestati da me teglite i pustiti me da odem po konja? Puštajte me.“
Faila ga pogleda u lice, uzdahnu i pusti mu ruku. „Gazdarice al’Ver, hoćete li narediti da mu osedlaju i dovedu konja?“
„Ali, dušo, njemu stvarno treba...“
„Molim vas, gazdarice al’Ver“, nepokolebljivo reče Faila. „I mog konja.“ Dve žene se zgledaše kao da on i ne postoji. Najzad, gazdarica al’Ver klimnu.
Perin ju je pratio smrknutim pogledom dok je odlazila iz trpezarije, kroz kuhinju prema štali. Po čemu je to Faila rekla drugačije nego on? Okrenuo se prema njoj i upitao: „Zašto si se predomislila?“
