Faila zbog nečeg više nije bila raspoložena za zabavu. Uputila im je pogled ravan nekom od Elejninih najoholijih, ukočenih leđa i ledenog izraza na licu. „Dovoljno ste mu dosađivali. Sada odlazite.“
Za divno čudo, oni se trapavo pokloniše – Dav je isturio pogrešnu nogu, kao potpuna budala – i izviniše se – njoj, a ne njemu! Potom se okrenuše. Nakratko ih zadrža Loijal, koji se provuče kroz vrata češući nadvratak kudravom kosom. Zagledali su se u Ogijera kao da ga prvi put vide – potom se obazreše ka Faili, pa odjuriše svojim putem. Njen ledeni, gospodski pogled zaista je delovao.
Loijal se ispravio, te mu je glava umalo doticala tavanicu. Golemi džepovi bili su mu, kao i obično, natrpani nečim pravouglim – knjigama – ali nosio je i ogromnu sekiru. Drška joj bese visoka koliko i on, a glava, istog oblika kao kod bradve, iste veličine kao kod Perinove bojne sekire. „Povređen si“, zagrmeo je čim ugleda Perina. „Rekoše mi da si se vratio, ali nisu pominjali povredu, inače bih došao brže.“
Perin se prestravio od sekire. Među Ogijerima, izreka „staviti sekiru na dugu dršku“ značila je ishitrenost ili bes – Ogijer je to dvoje iz nekog razloga poistovećivao. Zaista je izgledao besan, uzdignutih čupavih ušiju, toliko namršten da su mu dugačke obrve visile preko širokih obraza. Sigurno zato što je morao da seče drveće. Perin je želeo da ostane nasamo s njim, ne bi li doznao da li je Alana radila nešto sumnjivo. Ili Verin. Protrljao je lice, i iznenadio se videvši da jesuvo; osećao se kao da je preznojen.
„Uza sve to, još je i tvrdoglav“, reče Faila, okrećući isti zapovednički pogled ka Perinu. „Trebalo bi da si u krevetu. Gde je Alana, Verin? Ako treba da ga Leci, gde je dosad?“
„Doći će.“ Aes Sedai nije dizala pogled. Opet se zadubila u svoju knjižicu, zamišljeno se mršteći nad podignutim perom.
„Ipak bi trebalo da bude u krevetu!“
„Kasnije ću imati vremena za to“, odlučno reče Perin. Nasmešio joj se ne bi li omekšao reči, ali ona se samo zabrinu i progunđa sebi u bradu nešto o „tvrdoglavosti“. Nije mogao da pita Loijala o Aes Sedai dok je Verin tu, ali bilo je još nešto barem podjednako važno. „Loijale, Kapija je otključana i Troloci ulaze. Kako je to moguće?“
Ogijerove veđe klonuše još niže, a uši mu se trgoše. „Ja sam kriv, Perine“, žalosno je tutnjao. „Postavio sam oba lista Avendesore na spoljašnju stranu. To je zatvorilo izlaz iz Puteva, ali je spolja i dalje bilo ko mogao da ga otvori. Putevi su već pokolenjima u mraku, ali ipak smo ih mi stvorili. Nisam smogao snage da uništim Kapiju. Žao mi je, Perine. Ja sam kriv za sve.“
„Mislila sam da se Kapije i ne mogu uništiti“, reče Faila.
„Nisam mislio na potpuno uništenje.“ Loijal se oslonio na svoju dugu sekiru. „Jedna je Kapija uništena, manje od pet vekova posle Slamanja, po rečima Damele kćeri Aline, kćeri Soferine, jer je bila kraj stedinga potpalog pod Pustoš. Već postoje dve ili tri Kapije izgubljene u Pustoši. Ali pisala je kako je bilo užasno teško, te da su morali uposliti trinaest Aes Sedai uz pomoć sa’angreala. Opisala je još jedan pokušaj, za vreme Troločkih ratova, kada je samo devet Aes Sedai toliko oštetilo kapiju da su bile uvučene u...“ Zaćutao je, a uši mu zadrhtaše i nos mu se nabra od sramote. Svi su zurili u njega, čak i Verin i Aijeli. „Ponekad zaista preteram. Kapija. Da. Ne mogu da je uništim, ali ako sklonim oba lista Avendesore, oni će usahnuti.“ Zgrozio se od te pomisli. „Tada će samo Stare- Šine moći da je otvore, ako upotrebe Talisman rasta. Mada pretpostavljam da bi neka Aes Sedai mogla probiti rupu u njoj.“ Sada se stresao. Oštetiti Kapiju začelo mu je bilo podjednako strašno kao i pocepati knjigu. Tren potom, ponovo se namrštio. „Sada polazim.“
„Ne!“, naredi Perin. Strela ga je žigala, ali više nije osećao istinski bol. Predugo jetgovorio; grlo mu se osušilo. „Tamo ima Troloka, Loijale. Ogijer će stati u njihov kazan lako kao i čovek.“
„Ali, Perine, ja...“
„Ne, Loijale. Kako da napišeš knjigu ako odeš u smrt?“
Loijalove uši zatreperiše. „To mi je dužnost, Perine.“
„Dužnost je moja“, blago odvrati Perin. „Rekao si mi šta radiš s Kapijom, a ja nisam predložio ništa drugo. Osim toga, koliko si prestravljen kad god neko pomene tvoju majku, svakako je ne želim za svojim petama. Ja ću ići tamo, čim Alana Izleči ovu strelu u meni.“ Obrisao je čelo, pa se namršti na dlan. Znoja i dalje nije bilo. „Mogu li da dobijem malo vode?“
Faila se istog časa stvorila kraj njega, i hladni prsti smeniše njegov dlan. „On gori! Verin, ne možemo čekati Alanu. Moraš...!“
„Ovde sam“, najavila se tamna Aes Sedai ulazeći na zadnja vrata trpezarije. Za njom su išli Marin al’Ver, Alsbet Luhan i Ivon. Perin je osetio drhtaj Moći i pre nego što je Alanina ruka zamenila Failinu. Nastavila je, hladnim i smirenim glasom: „Odnesite ga u kuhinju. Tamo je sto dovoljno veliki za njega. Brzo. Nema mnogo vremena.“
