Upasala mu je košulju, mrmljajući sebi u bradu. Valjda nije mislila da toliko dobro čuje. „Ne smem da ga silim, je l’ tako? Kad je toliko tup, moram da ga vodim medenim osmehom, je l’ tako?“ Njen pogled svakako nije bio meden, ali osmeh iznenada postade tako zaslađen da je skoro ustuknuo pred njom. „Milo moje srce“, skoro da je gugutala ispravljajući mu kaput, „šta god da se tamo dešava, nadam se da nećeš pasti iz sedla i da ćeš se koliko god je moguće kloniti Troloka. Još nisi sposoban da se suočiš s Trolokom, zar ne? Možda sutra. Molim te, upamti da si zapovednik, vođa, i simbol svog naroda baš kao i onaj barjak napolju. Ako budeš tamo gde te mogu videti, svima će biti puna srca. Uz to, mnogo ćeš lakše razabrati šta da radiš i izdavati naređenja ako nisi i sam u bici.“ Podigla mu je kaiš s poda i zakopčala ga oko njegovog struka, pa mu pažljivo okači sekiru o bok. Potom je mazno zatreptala očima! „Molim te obećaj da ćeš me poslušati. Molim te.“
Bila je u pravu. Ne bi preživeo ni dvominutnu borbu s Trolokom. Protiv Seni ni dve sekunde. Koliko god da mu mrsko beše da to prizna, ne bi izdržao ni dve milje u sedlu jureći Loijalovim i Gaulovim tragom.
„Milo mi je.“ I dalje nasmejana, brisala mu je kaput i sklanjala nevidljive končiće. „Jer u suprotnom, uradiću ti ono što si ti meni uradio prvog dana u Putevima. Mislim da još nisi dovoljno jak da me sprečiš.“ Njen osmeh mu je sijao u lice, sav živahan i sladak. „Shvataš li me?“
Njemu se ote kikot. „Zvučiš kao da mi je bolje da ih pustim da me ubiju.“ Izgleda da joj ovo nije bilo zabavno.
Ubrzo pošto su izašli, Hu i Ted, žgoljavi konjušari, dovedoše Koraka i Lastavicu. Svi ostali su bili okupljeni na suprotnom kraju sela, iza Zelenila punog ovaca, krava i gusaka, iza onog krvavo-belog barjaka s vučjom glavom sto je lepršao na jutarnjem povetarcu. Čim on i Faila uzjahaše, konjušari otrčaše u istom pravcu, bez reči.
Šta god da se događalo, svakako nije bio napad. U gomili je video žene i decu, a povici na uzbunu utihnuli su do žamora, kao odjek guščjeg gakanja. Jahao je polako; nije želeo da se zanese u sedlu. Faila je motrila na njega, jašući mu tik uz bok. Ako se već jednom bez razloga predomislila, mogla bi ponovo, a on nije hteo svađu oko toga da li mu je tu mesto.
Brbljivu gomilu činio je, izgleda, celokupan živalj Emondovog Polja, iz sela i sa imanja, svi zbijeni rame uz rame, ali kad videše njega i Failu, razmakoše se da ih propuste. Njegovo ime ispliva u žamoru, najčešće uz ono „Zlatooki“. Čuo je i reč „Troloci“, ali više začuđenu nego prestrašenu. S Korakovih leđa lepo je video preko njihovih glava.
Spletena masa ljudi pružala se sve od poslednje kuće do zida od zašiljenih kočeva. Ivica šume, udaljena skoro šest stotina koraka, iza polja panjeva skoro u ravni sa zemljom, bila je tiha, bez ijednog drvoseče. Oni su, znojavi, golih prsa, okružili Alanu, Verin i dvojicu muškaraca u sredini. Džon Tejn, mlinar, brisao je krvavu mrlju s rebara, a isturenom vilicom dodirivao je grudi, zanet u posao svojih ruku. Alana ustade od drugog čoveka, nekog sedokosog koga Perin nije poznavao. Ovaj ustade i bodro koraknu, kao da nije verovao da će moći. I on i mlinar gledali su Aes Sedai sa strahopoštovanjem.
Gužva oko Aes Sedai bila je prevelika da bi iko uzmakao pred Korakom i Lastavicom, ali je kraj Ivona i Tomasa, s obe strane njihovih bojnih konja, bilo mesta. Narod se nije primicao tim životinjama ljutih očiju, jer su izgledale kao da će čira ugrabe zgodu nekoga izgristi ili pregaziti.
Perin stiže do Tomasa bez previše muke. „Šta se desilo?“
„Trolok. Samo jedan.“ Uprkos lagodnom glasu prosedog Zaštitnika, tamne oči nisu se zadržavale na Perinu i Faili, već su skoro s podjednakom pažnjom motrile na Verin i granicu šume. „Obično nisu previše pametni kada su sami. Opaki jesu, ali ne i pametni. Drvoseče su ga oterale pre nego što je ikom naneo teže rane.“
Iz šume se pojaviše dve Aijelke u trku, glava zavijenih u šoufe, s velovima na licu, tako da nije znao koja je koja. Usporile su i provukle se kroz oštro kolje, pa vesto kliznuše kroz gomilu dok su im se ljudi sklanjali s puta koliko je to god bilo moguće u takvoj stisci. Pred Failom skinuše velove, a ona se prignu da ih sasluša.
„Približno petsto Troloka“, kaza joj Bain, „verovatno ni milju-dve za nama.“ Glas joj beše miran, ali plave oči razigrane i nestrpljive. Kao i Čijadine sive.
„Kao što sam i očekivao“, mirno kaza Tomas. „Onaj je verovatno odlutao od veće grupe, tražeći hranu. Ostali će, kako mi se čini, uskoro pristići.“ Device klimnuše.
Perin poluzbunjeno pokaza gomilu naroda. „Onda oni ne bi smeli biti ovde. Zašto ih niste rasterali?“
