Ograda od kolja izgledala je prilično opako, premda, s druge strane, i preslaba da zadrži Troloke. Možda će uspeti, ali nije želeo da Faila bude tu ako se probiju. Pogledao ju je, ali ona je opet izgledala kao da zna šta on misli. To mu se nije dopadalo. Ako bi pokušao da je otera, svađala bi se, ne bi uvidela šta je razumno. Koliko se slabo osećao u tom trenu, verovatno bi pre
Najednom se nasmešila, a on počeša bradu. Možda stvarno može da mu čita misli.
Vreme je prolazilo, sunce je milelo naviše, dan je postajao topliji. Povremeno bi poneka žena s prozora upitala šta se događa. Nekoliko ljudi je posedalo, ali Tam i Bran ih spopadoše i pre nego što su svili noge i odguraše natrag u redove. Nisu dalje od milju-dve, rekla je Bain. Ona i Cijad su sedele kraj kolja i igrale neku igru koja se očito sastojala iz zabadanja bodeža u stopu zemlje što ih je delila. Da su Troloci namerili da dođu, do sada bi začelo bili tu. Postalo mu je teško da sedi uspravno. Svestan Failinih budnih očiju, učvrstio je leđa.
Oglasi se rog, krzavo i kreštavo.
„Troloci!“, povika pet-šest glasova, a zverske prilike u crnim oklopima pokuljaše iz Zapadne šume, urlajući u trku preko panjeva i mašući krivim sabljama, šiljatim sekirama, kopljima i trozupcima. Tri Mirdraala behu iza njih; jahali su crne konje, leteći tamo-amo, goneći Troloke u juriš kao krdo. Mrtvi crni ogrtači nisu se pomerali na njima, koliko god da su im se pastuvi propinjali i okretali. Rog je i dalje oštro kreštao.
Dvadeset strela polete čim se prvi Trolok ukazao, ali najjači hitac beše skoro sto koraka kratak.
„Čekaj, ovne jedan tupoglavi!“, povika Tam. Bran se trže i zapanjeno ga pogleda, baš kao i većina Tamovih prijatelja i suseda; neki promrsiše kako neće trpeti takvo obraćanje, sa ili bez Troloka. Međutim, Tam preskoči njihovu ljutnju. „Čekaćete na moju reč, kako sam vam pokazao!“ Tada se, kao da stotine Troloka ne jure urlajući ka njemu, Tam smireno okrenu Perinu. „Na tri stotine koračaja?“
Perin brzo klimnu glavom. Čovek pita njega? Trista koračaj a. Koliko je potrebno Troloku da pređe trista koračaja? Razlabavio je kaiš sekire. Onaj rog je i dalje zapomagao. Kopljanici klekoše iza kolja kao da se primoravaju da ne uzmaknu. Aijeli obaviše lica velovima.
Vrištava plima je nadirala sa svih strana, prepuna rogatih glava, njuški, kljunova, a svi behu upola viši od čoveka, i svi su urlali za krvlju. Petsto koraka. Četiristo. Neki su prednjačili. Trčali su brzo poput konja. Jesu li Aijeli bili u pravu? Ima li ih samo pet stotina? Izgledalo je kao da ih je na hiljade.
„Pozor!“, viknu Tam, a dvesta lukova se diže. Mladići uz Perina se brže-bolje svrstaše u redove pred njim, oponašajući starije, ravnajući se prema onom glupavom barjaku.
Trista koraka. Perin je video ta izvitoperena lica, rastočena u besu i mahnitosti, jasno kao da su već pred njim.
„Pali!“, povika Tam. Strune lukova prasnuše kao silan pucanj biča. Dve grede u isto vreme tresnuše o kožom zaštićen ram – oba katapulta su raspalila.
Strele širokih glava zalile su Troloke. Čudovišna obličja popadaše, ali neki su ustali i nastavili da posrću, a Seni su ih huškale. Zvuk roga spleo se s njihovim grlenim urlicima, i terao ih napred, da ubijaju. Kamenje iz katapulta pade među njih i prasnu u grumen je i vatru, cepajući otvorene rupčage u njihovoj gomili. Perin ne beše jedini koji se trgao; to su, dakle, Aes Sedai radile s katapultima. Prestravljeno se zapita šta bi se dogodilo da su ispustili neki od tih kamenova dok su ih tovarili na katapulte.
Poletelo je još jedno jato strela, za njim još jedno, i još, iznova i iznova, i još kamenja iz katapulta, premda sporije. Rasprsnute vatre kidale su Troloke. Strele su ih udarale kao tuča. I dalje su nadirali, urlajući, kričeći, posrćući, umirući, ali u neprestanom trku. Sada su bili blizu, toliko blizu da se strelci raširiše; nisu više gađali na zapovest, već su birali mete. I ljudi su urlali odapinjući strele, licem u lice sa smrću.
Najednom više nije bilo nijednog uspravnog Troloka. Samo je jedna Sen, načičkana strelama, i dalje bauljala, ali naslepo. Reski krici Mirdraalovog izmučenog konja nadjačavali su jek i krike oborenih Troloka u samrtnom ropcu. Rog je konačno umuknuo. Tu i tamo u polju punom panjeva pokoji Trolok bi se pridigao i opet pao. Ispod svega toga, Perin je čuo kako ljudi teško dišu, kao da su pretrčali deset milja. I njemu je srce udaralo kao da će iskočiti iz grudi.
Odjednom, neko glasno kliknu, i ljudi počeše da igraju i viču od radosti, mašući lukovima ili drugim oružjem i bacajući kape u vazduh. Žene i deca istrčaše iz kuća, uz smeh i klicanje, i pridružiše se slavlju i igranju muškaraca. Neki pritrčaše Perinu i stegoše mu ruku.
