„Doveo si nas do silne pobede, moj momče“, nasmeja mu se Bran. Kalpak mu se klatio na glavi. „Valjda više ne bi trebalo tako da te zovem. Silna pobeda, Perine.“
„Nisam ništa uradio“, pobunio se. „Samo sam sedeo na svom konju. Vi ste zaslužni.“ Bran ga nije slušao, a nisu ni ostali. Posramljen, Perin se ispravi, tobože posmatrajući poprište, pa ga uskoro ostaviše na miru.
Tam se nije priključio slavlju: stajao je kraj kolja i posmatrao Troloke. Ni Zaštitnici se nisu smejali. Prilike u crnim oklopima zatrpale su polje niskih panjeva. Možda ih je bilo petsto. Možda i manje. Nekolicina, dva-tri su se možda mogla domoći šume. Nijedan ne beše bliži od pedeset koraka. Perin ugleda preostale dve Seni kako se previjaju na zemlji. Dakle, ukupno tri. Kad-tad, priznaće da su mrtvi.
Dvorečani su mu gromoglasno klicali: „Perin Zlatooki! Ura! Ura! Ura!“
„Sigurno su znali“, promrmljao je. Faila ga upitno pogleda. „Poluljudi su sigurno znali da ovo neće uspeti. Pogledaj tamo. Čak i ja vidim, sada; oni su morali znati od početka. Ako je ovo sve što su imali, zašto su se trudili? A ako napolju ima još Troloka, zašto nisu krenuli svi? Dvaput ovoliko, i bitka bi se vodila na ogradi. Još dvaput toliko, probili bi se i do sela.“
„Imaš oštro oko“, reče Tomas pritežući uzde kraj njega. „Ovo je bio ispit. Da vide hoćete li pobeći pred jurišem, možda da vide kako ćete uzvratiti, ili kako ste postavili odbranu, ili možda nešto što meni ne pada na pamet, ali ipak je ispit. Sada mogu da vide.“ Uperio je prst u nebo, gde je jedan jedini gavran nadletao polje. Prirodan gavran bi sleteo da se gosti na mrtvima. Ptica je obletela poslednji krug i vratila se ka šumi. „Sledeći napad neće nastupiti smesta. Video sam dva ili tri Troloka kako stižu do šume, i glas o ovome će se proneti. Poluljudi će morati da ih podsete da je Mirdraal strasnija sudbina od smrti. Ipak, napašće, i sigurno brojniji nego ovog puta. Koliko brojniji, to zavisi od toga koliko su ih Bezoki proveli kroz Puteve sa sobom.“
Perin se zgrozio. „Svetlosti! Šta ako ih ima deset hiljada?“
Verin priđe i potapša Tomasovog konja po vratu. „Teško da ih ima toliko.“ Ratni konj je prihvatio njen dodir krotko kao običan poni. „Bar ne još. Mislim da čak ni Izgubljeni ne mogu bezbedno provesti velike grupe Putevima. I jedan čovek je u opasnosti da pogine ili poludi putujući između dve najbliže Kapije, ali... recimo... hiljadu ljudi, ili hiljadu Troloka, verovatno bi za tren privuklo Mahin Šin, kao ogromna zdela meda kakvu čudovišnu osu. Mnogo je verovatnije da ih prolazi po deset ili dvadeset, najviše pedeset, u podužim razmacima. Naravno, ostaje pitanje koliko grupa dovode, i koliko vremena gube. U svakom slučaju bi bili na gubitku. Može biti da nakot Senke slabije privlači Mahin Šin negoli ljudska rasa, ali... Hmmm. Neverovatna pomisao. Pitam se...“ Potapšala je Tomasa po nozi na isti način kao i konja, pa se okrete, već izgubljena u mislima. Zaštitnik je okrenuo konja za njom.
„Ako samo korakneš ka Zapadnoj šumi“, mirno reče Faila, „lično ću te za uvo odvući natrag u gostionicu i strpati u krevet.“
„Nisam ni pomišljao na to“, slaga Perin okrećući Koraka, i obrćući leđa šumi. Jedan čovek i jedan Ogijer mogu proći neprimećeno, mogu bezbedno stići do planina. Možda mogu. Kapija mora biti trajno zaključana da bi Emondovo Polje imalo ikakve šanse. „Ti si me odgovorila, sećaš se?“ Jedan čovek bi im mogao ući u trag, ako zna gde su. Tri para očiju motrilo bi oštrije od dva para, naročito ako je jedan par njegov; ovde ionako ništa ne radi. Isto bi bilo kada bi postavio i slamnato strašilo na Koraka.
Najednom, preko radosne vike koja ga je okruživala začu oštriju viku, buku s juga, od Starog puta.
„Rekao je da neće tako brzo ponovo doći!“, zareža on i snažno mamuznu Koraka.
Prošavši kroz selo galopom – Faila mu je bila za petama – Perin vide da su se ljudi zbili na južnoj strani; izvirivali su prema raskrčenom polju i došaptavali se, a neki su već napola zapeli lukove. Dve zaprege zakrčivale su Stari put na mestu gde je prolazio kroz oštro kolje. Najbliža očuvana kamena ograda, oko jednog polja duvana, bila je udaljena petsto koraka. Do nje ne beše ničeg višeg od strnjike požnjevenog ječma, dok je zemlja pred ogradom bila načičkana strelama, kao da su izrasle umesto korova. Još dalje, video se kovitlac dima, deset i više gustih crnih stubova, neki dovoljno debeli da bi mogli biti znak zapaljenih njiva.
Tu su bili Cen Bjui i Hari i Darl Koplin. Bili Kongar je obgrlio ramena svog rođaka Vita, Dejzinog koščatog muža, koji bi očito voleo da mu Bili ne diše u lice. Nijedan od njih nije mirisao na strah, samo na uzbuđenje. Bili se osećao na pivo. Bar deset ljudi je istovremeno pokušavalo da mu objasni šta se dogodilo, neki glasnije od ostalih.
„Troloci nas okušaše i ovde“, povika Hari Koplin, „ali pokazali smo mi njima, je l’ tako?“ Začu se odobravanje, ali druga polovina ljudi se sumnjičavo zgledala i meškoljila.
