Dolazak Senke полностью

„Imamo i ovde nekih junaka“, bučno i grubo kaza Darl. „Ti i tvoja bratija tamo pred šumom niste jedini.“ Krupniji od brata, imao je isto lasičje koplinsko lice, ista stisnuta usta, kao da je zagrizao zeleno voće. Čim je pomislio da ga Perin više ne gleda, prostreli ga prkosnim očima. Ovo nije nužno značilo da žali što nije bio pred Zapadnom šumom; Darl, Hari i većina njihove rodbine obično su, bez obzira na okolnosti, uspevali da se predstave kao da ih je neko prevario.

„Vredi nazdraviti!“, najavi stari Bili, ali se razočarano namrštio kad vide da ga niko ne podržava.

Nečija glava se ukaza iza jedne ograde nešto dalje pa žurno zaroni natrag, ali Perin stiže da ugleda jarkožuti ogrtač. „Nisu ovo Troloci“, zgađeno je zarežao. „Krpari! Gađali ste Tuata’ane. Sklanjajte te zaprege s puta!“ Ustao je u sedlu i prineo obe ruke ustima. „Možete prići!“, povikao je. „Sve je u redu! Niko vas neće povrediti! Rekoh, mičite te zaprege!“, prasnuo je na ljude oko sebe, koji su buljili u njega. Zamenili Krpare za Troloke! „I idite po strele; pre ili kasnije, stvarno će vam zatrebati.“ Neki polako krenuše da ispune naređenja, a on ponovo viknu: „Niko vam neće nauditi! Sve je u redu! Hodite!“ Zaprege se razmakoše uz škripu nepodmazanih osovina.

Nekoliko šareno odevenih Tuata’ana preskočilo je ogradu, a za njima još neki, pa pođoše prema selu snebivljivim, izmorenim polutrkom, kao da ih podjednako plaši ono što je ispred njih i ono iza, šta god bilo. Kad videše kako ljudi istrčavaju iz sela, šćućuriše se jedni uz druge, ali Dvorečani ih samo znatiželjno zagledaše i protrčaše da pokupe strele iz prašine. Tuata’ani umalo ne okrenuše natrag, ali ipak produžiše.

Perin oseti kako mu se telo ledi. Oko dvadeset muškaraca i žena, neke su nosile malu decu, a uz njih je trčala i šačica starije, svi odeveni u zaslepljujuće, ali iscepane i prašnjave boje. Kad priđose bliže, na nekima je primetio i krv. To su svi. A koliko ih je bilo u povorci? Pristigao je najzad i Raen, poluomamljeno posrćući, a Ila ga je vodila. Na jednom obrazu imala je tamnu, naduvenu modricu. Barem su preživeli.

Pred prolazom, Tuata’ani zastadoše, zabrinuto gledajući oštro kolje i naoružane ljude. Deca počeše da se hvataju za odrasle i da kriju lica. Mirisali su na strah, na užas. Faila je skočila na zemlju i potrčala ka njima, i Ila je zagrli, ali ne kroči ni korak dalje.

Starija žena kao da je crpla utehu iz mlađe.

„Nećemo vas povrediti”, kaza Perin. Trebalo je da ih nateram da pođu. Svetlost me spalila, trebalo je! „Dobrodošli ste kraj naših ognjišta.“

„Krpari.“ Harijeva usta se prezrivo iskriviše. „Šta će nam rulja kradljivih Krpara? Uzeće sve što nije prikucano ekserima.“

Darl zausti, bez sumnje da bi podržao Harija, ali neko iz gomile ga prekide: „I ti ćeš, Hari! Ti bi uzeo i eksere!“ Oskudan smeh zapuši mu usta. Ne beše mnogo nasmejanih, a i oni pogledaše ka zlosrećnim Tuata’anima i s nelagodom oboriše poglede.

„Hari je u pravu!“, viknu Dejzi Kongar, krčeći put kroz ljude kao bik. „Krpari kradu, i ne samo stvari! Kradu i decu!“ Progurala se do Cena B juija i zapretila mu kažiprstom debelim poput njegovog palca. On se odmače koliko je uzmogao od gužve; bila je za glavu viša i upola teža od njega. „Ti si kao u Seoskom savetu, ali kad ne slušaš Mudrost, uvešću Ženski krug u ovo, pa ćemo mi to srediti.“ Neki od muškaraca promrmljaše i zaklimaše glavama.

Cen se počeša po proređenoj kosi i postrance pogleda Mudrost. „Aaah... pa... Perine“, polako reče onim škripavim glasom, „Krpare ipak bije glas, znaš, i...“ Tu umuknu i odskoči, jer Perin okrete Koraka da se suoči s Dvorečanima.

Više njih je moralo da odskoči pred kulašem, ali Perina ne beše briga. „Nikoga nećemo odbiti“, čvrsto je rekao. „Nikoga! Ili biste možda poslali decu pred Troloke?“ Jedno tuata’ansko dete glasno zaplaka, i on zažali što je to rekao, ali Cen se zajapurio kao cvekla, a čak je i Dejzi izgledala pometeno.

„Naravno da ćemo ih primiti“, zabrunda pokrivač krovova. Okrenuo se Dejzi, sav naduvan kao kikirez spreman da se bori protiv psa. „A ako hoćeš da uvučeš Ženski krug u ovo, Seoski savet će vas spustiti na vaše mesto! Pazi šta ti kažem!“

„Uvek si bio matora budala, Cene Bjui“, frknu Dejzi. „Zar misliš da bismo te pustile da šalješ decu Trolocima?“ Cenova vilica žustro zaklepeta, ali nije uspeo ni reč da kaže, a Dejzi ga odgurnu, nasmeši se i krupnim koracima priđe Tuata’anima. Prijateljski je zagrlila Ilu. „Samo vi pođite sa mnom, postaraću se da se svi okupate i odmorite. Sve kuće su prepune, ali svakom ćemo naći mesto. Hodite.“

Marin al’Ver projuri kroz gomilu s Alsbet Luhan, Nati Kauton, Nejsom Ajelin i drugim ženama, i one ponesoše decu i pomogoše Tuata’ankama, ljutito opominjući Dvorečane da im se sklone s puta. Svi su ionako ustuknuli, ali ipak je trebalo vremena da se staza raščisti.