Dolazak Senke полностью

Evard Kandvin, kršni kazandžija, imao je drugačiji problem. Bilo je toliko ljudi kojima je potrebna voda da je morao napraviti čitavu silu vedara i buradi, kakvu sam ne bi sačinio ni za nekoliko nedelja. Brzo su pronašli ruke kojima je mogao poveriti barem sečenje dasaka, ali dolazilo je sve više ljudi s pitanjima i nevoljama na koje im je, kako su mislili, samo

Perin mogao dati odgovor; od toga gde da naprave lomaču za troločka telesa, do toga da li bi mogli da se vrate na imanja i spasavaju šta mogu. Na ovo poslednje uvek je odgovarao odlučnim „ne“ – a bilo je to najčešče pitanje; ljudi su smrknuto gledali dimove iz okoline sela. Ipak, za ostala pitanja je jednostavno predlagao ljudima da čine ono što sami misle da je najbolje. Retko je zaista morao da smišlja odgovor; več su znali šta treba da rade, samo su imali tu budalastu potrebu da pitaju njega.

Danil, Ban i ostali ga pronađoše i zatražiše da jašu uz njega noseći onaj barjak, kao da veliki steg na Zelenilu nije dovoljno zlo, ali on ih posla da čuvaju drvoseče koji su nastavili da krče Zapadnu šumu. Izgleda da im je Tam ispričao priču o nekakvim Sadrugovima, ilijanskim vojnicima koji jašu uz ilijanske vojskovođe i uleću u najžešće borbe. Kud baš Tam! Barem su odneli barjak. Perin se osećao kao prava budala dok mu se to čudo vijorilo iza leđa.

Pre podneva dojaha Luk, zlatokos i nadmen, i blago zaklima glavom u odgovor na poklike koji ga dočekaše tu i tamo, mada nije bilo jasno zašto bi mu iko klicao. Doneo je ratni plen, izvukao ga iz kožne vreće i okačio na koplje nakraj Zelenila, da svi vide. Bezoka glava Mirdraala. Čovek je bio sušta skromnost, na snishodljiv način, ali ipak izlanu kako je ubio jednu Sen naletevši na bandu Troloka. Grupa zadivljenih povede ga da vidi poprište bitke – tako su ga nazivali – s kog su konji odvlačili Troloke ka ogromnim lomačama, već obavijenim uljanocrnim dimom. Luk im uzvrati istinskim divljenjem, ali imao je poneku primedbu na to kako je Perin rasporedio ljudstvo – tako su mu Dvorečani ispričali, da ih je Perin sve postrojio i izdao naređenja kojih, naravno, nikad nije bilo.

Luk se ulagivački nasmešio Perinu. „Dobro si se snašao, momče. Naravno, imao si sreće, ali kaže se da početnike prati sreća, zar ne?“

Čim on ode u svoju sobu u gostionici Kod vinskog izvora, Perin naredi da se glava skine i zakopa. Nije to nešto u šta bi ljudi, naročito deca, trebalo da zure.

Dan je odmicao, a pitanja su priticala, i on najednom primeti da je sunce dostiglo zenit, da ništa nije jeo, i da ga stomak opominje bez ima lo milosti. „Gazdarice al’Kaar“, umorno je oslovio ženu duguljastog lica kraj svoje uzengije, „mislim da se deca mogu igrati bilo gde, dok god neko pazi da ne idu dalje od poslednjih kuća. Svetlosti, ženo, znaš to i sama. Sigurno znaš s decom bolje nego ja! Kako bi inače odgajila četvoro?“ Njeno najmlađe dete bilo je šest godina starije od njega!

Nela al’Kaar se namršti i zabaci glavu zamahnuvši prosedom pletenicom. Za tren je pomislio da će mu iščupati nos zbog takvog tona. Skoro da je zažalio što to za promenu nije i učinila. Svi su želeli da znaju šta on smatra ispravnim. „Naravno da znam s decom“, odgovori ona. „Samo hoću da se uverim da je sve po tvojoj volji. Tako ćemo i uraditi, onda.“

Uzdahnuo je i sačekao koliko da se ona okrene, pa okrete Koraka prema gostionici Kod vinskog izvora. Dva-tri glasa su ga dozivala, ali odbijao je da se odazove. Sve po njegovoj volji. Šta je ovim ljudima? Dvorečani nisu bili takvi. Naročito ne žitelji Emondovog Polja. Želeli su da se njihova čuje u svemu. Rasprave pred Seoskim savetom i unutar njega morale su se završiti tučom da bi ih iko pominjao. A iako je Ženski krug smatrao svoje poslove tajanstvenima, svako je znao šta misle žene stisnutih zuba koje vršljaju uokolo dok im pletenice vitlaju poput repova besnih mačketina.

Po mojoj volji!, Ljutito je pomislio. Po volji mi je samo nešto za jelo, negde gde mi niko neće brbljati u uho. Sjahao je pred gostionicom, zateturao se, i pomislio kako bi mogao dodati i krevet tom kratkom spisku. Tek je podne, a sav posao je obavio Korak, ali Perin beše umoran do srži. Možda je Faila ipak bila u pravu. Možda zaista ne bi valjalo da pođe za Loijalom i Gaulom.

Čim je ušao u trpezariju, gazdarica al’Ver ga odmeri i smesta ga gurnu na stolicu uz majčinski osmeh. „Možeš malo da se odmoriš od izdavanja naređenja“, odlučno mu reče. „Emondovo Polje će valjda preživeti jedan sat dok nešto ne pojedeš.“ Odjurila je, a on ne stiže ni da kaže kako bi Emondovo Polje preživelo i da njega uopšte nema.