Prostorija beše skoro prazna. Nati Kauton sedela je za jednim stolom, motala zavoje i slagala ih ispred sebe, ali je u isto vreme uspevala i da motri na svoje ćerke, na drugoj strani sobe, premda su obe bile dovoljno zrele da vežu kosu u pletenice. Povod beše očigledan. Bod i Eldrin su sedele pored jednog Krpara i terale ga da jede. Tačnije, hranile su ga, i brisale mu bradu uz to. Videvši kako mu se smeškaju, Perin se začudi zašto i Nati ne sedne za sto, bez obzira na pletenice. Valjda je momak bio zgodan; možda i zgodniji od Vila al’Sina. Bod i Eldrin su očigledno tako mislile. Aram je povremeno uzvraćao osmeh – bile su punačke ali lepe devojke, samo slepac to ne bi primetio, a Perin je bio ubeđen da Aram nikada ne žmuri pred lepim devojkama – ali je uz svaki zalogaj razrogačeno pogledavao ka kopljima naslaganim uz zidove. Za jednog Tuata’ana, to je morao biti užasan prizor.
„Gazdarica al’Ver reče da si se najzad umorio od sedla“, reče Faila već s vrata. Trgao se kad vide da je opasala dugu belu kecelju poput Marinine; rukavi joj behu zavrnuti, a ruke brašnjave. Kao da je tek sad to primetila, ona skide kecelju, obrisa ruke njome i prebaci je preko stolice. „Nikad nisam ništa pekla do sada“, reče spuštajući rukave i sedajući pored njega. „Ipak, mešenje je zabavno. Možda ću to ponovo raditi jednog dana.“
„Ako ne umeš da pečeš“, upitao je, „kako ćemo jesti hleb? Ne nameravam da putujem čitavog života, da plaćam hranu ili da jedem ono što ulovim ili ustrelim lukom i praćkom.“
Nasmešila se kao da ju je izuzetno odobrovoljio, ali nikako nije mogao da dokuči zašto. „Kuvarica će peći, naravno. Odnosno, jedna od njenih pomoćnica, ali kuvarica će nadgledati.“
„Kuvarica“, promrmljao je odmahujući glavom. „Ili jedna od njenih pomoćnica. Svakako. Zašto se ja toga nisam dosetio?“
„Šta ti je, Perine? Izgledaš zabrinuto. Mislim da bi samo iza utvrđenih zidina odbrana bila bolja.“
„Nije to, Faila. Ova ludost s Perinom Zlatookim prevazilazi sve granice. Ne znam šta su to umislili da ja predstavljam, ali neprestano me zapitkuju šta da rade i treba li tako, a već znaju šta im je činiti, ili bi zaključili samo da porazmisle dva minuta.“
Dugo mu je posmatrala lice, zamišljenih krupnih, tamnih očiju, pa najzad reče: „Kada je zaista kraljica Andora vladala ovim prostorom?“
„Kraljica Andora? Stvarno ne znam. Možda pre sto godina. Dvesta. Kakve to veze ima i sa čim?“
„Ovaj narod je zaboravio kako se treba ophoditi prema kraljici ili kralju. Pokušavaju da rese slagalicu. Moraš biti strpljiv s njima.“
„Kralj?“, upita on slabašnim glasom. Pustio je da mu glava padne u šake na stolu. „Oh, Svetlosti!“
Faila se blago nasmeja i pogladi mu kosu. „Možda ne baš to. Sumnjam da bi se Morgaza oduševila. Možeš da budeš bar vođa. Ali svakako bi pohvalila čoveka koji njenom prestolu vraća posede izgubljene pre sto ili više godina. Sigurno bi takvom čoveku dala lordstvo. Perin od kuće Ajbara, lord Dve Reke. Dobro zvuči.“
„Nama Dvorečanima nisu potrebni lordovi“, zarežao je na sto od hrastovine. „Ni kraljevi ni kraljice. Mi smo slobodan narod!“
„I slobodan narod može imati potrebu da sledi nekoga“, nežno mu je rekla. „Većina ljudi želi da veruje u nešto veće od sebe samih, nešto šire od svojih polja. Zato postoje plemena, Perine, i narodi. Čak i Raen i Ila vide sebe kao deo nečeg većeg od svog karavana. Izgubili su zaprege i ogroman deo porodice i prijatelja, ali drugi Tuata’ani i dalje traže pesmu, i opet će, jer ne pripadaju samo nekolicini zaprega.“
„Čije je ovo?“, najednom upita Aram.
Perin podiže glavu. Mladi Krpar je ustao, i uznemireno razgledao koplja duž zidova.
„Pripadaju svakome ko ih želi, Arame. Niko te neće povrediti njima, veruj mi.“ Nije bio siguran da mu Aram veruje, pošto je počeo polako da šeta ukrug, s rukama u džepovima, postrance posmatrajući koplja i bradatice.
Kada mu je Marin prinela tanjir narezanog guščjeg pečenja, repe i graška, i odličan hrskavi hleb, Perin prezadovoljno prionu. Barem bi prionuo da mu Faila nije nagurala ubrus sa izvezenim cvetićima pod bradu i istrgla mu nož i viljušku iz ruku. Izgleda da joj je bilo zabavno da ga hrani kao što su Bod i Eldrin hranile Arama. Kautonke su mu se smejuljile, a Nati i Marin se takođe nasmešiše. Perin nije shvatao šta je tako zabavno. Ipak, bio je voljan da udovolji Faili, iako bi lakše obedovao sam. Primorala ga je da izvija vrat kako bi uzimao zalogaje s viljuške.
Aram tri puta polako obiđe sobu, pa zastade u podnožju stepeništa, zagledan u bure s mačevima. Potom je posegao i trapavo izvukao jedan mač iz hrpe. Kožom povezana drška bila je dovoljno duga za obe njegove šake. „Mogu li da uzmem ovaj?“, upitao je.
Perin se umalo nije zadavio.
Alana se pojavi na stepeništu sa Ilom; Tuata’anka je izgledala umorno, ali podliv joj je nestao s lica. „...najbolje je spavanje“, govorila je Aes Sedai. „Najviše ga muči potresen um, a tu Lečenje ne pomaže.“
