Na mestu gde put napušta selo, video je da je staza preprečena dvema zapregama i da se ljudi naoružani lukovima, kopljima i sličnim oružjem skupljaju iza nakrivljenih, oštrih kočeva. Mirisali su na uzbuđenje, razgovarali su i tiskali se da vide šta dolazi uz put: dugačka dvostruka kolona konjanika s belim ogrtačima praćena oblakom prašine; kupaš ti kalpaci i izglačani pločani oklopi sijali su na popodnevnom suncu. Konjička koplja čeličnih vrhova držali su svi pod istim uglom. Na čelu im je jahao mlađi čovek krutog držanja i strogog lica, koji je Perinu odnekud bio poznat. Pošto je stigao gradonačelnik, žamor utihnu i nastade iščekivanje. Ili ih je možda ućutkalo Perinovo prisustvo.
Na oko dvesta koraka od kolja, strogi čovek podiže ruku, a kolona zastade uz odjek oštrih naređenja. Nastavio je u pratnji svega šestorice Belih plaštova, odmeravajući zaprege, oštro kolje i ljude iza njih. Čak i da nije bilo čvorova čina ispod plamtećeg sunca na njegovom plaštu, samo njegovo ponašanje bi ukazalo da je on neko važan.
Odnekud iskrsnu i Luk na svom sjajnom vrancu, raskošno odeven u bogatu crvenu vunu zlatom vezenu. Valjda se moglo i očekivati da će se starešina Belih plaštova obratiti Luku, premda ih je i dalje sve premeravao očima. „Ja sam Da’in Bornhald“, predstavio se pritežući uzde. „Kapetan Dece Svetla. Jeste li ovo učinili zbog nas? Čuo sam da je Emondovo Polje zatvoreno pred Decom, zar ne? Selo je zaista pod Senkom ako ne prima Decu Svetla.“
Dain Bornhald, ne Geofram. Možda je sin. I nije previše važno. Perin je verovao da bi ga i jedan i drugi podjednako rado uhapsili. Baš tako, Bornhaldov pogled pređe preko njega, pa se trže natrag. Čovek kao da se zgrčio; jedna šaka u rukavici polete ka maču, a usta se iskeziše u nemom besu, i Perinu se učini da će čovek svakog časa nagnati konja u juriš i udariti o ogradu od kolja samo da se njega domogne. Izgledao je kao da gaji neku ličnu mržnju prema njemu. Pobliže, lice mu beše pomalo mlitavo, a oči su mu imale sjaj koji je Perin često viđao kod Bilija Kongara. Učinilo mu se da oseća isparenja rakije.
Čovek ispijenih obraza pored Bornhalda bio mu je više nego poznat. Perin nikada neće zaboraviti te duboko usađene oči nalik zažarenom ugljevlju. Visok i mršav, čvrst poput nakovnja, Džaret Bajar ga je posmatrao s čistom mržnjom. Ako Bornhald možda i nije bio revnostan, Bajar zasigurno jeste.
Luk je očito imao dovoljno razuma da ne preuzima Branovu ulogu – trenutno je, na Perinovo gađenje, bio zagledan u kolonu belih ogrtača, koja se otkrila u punoj dužini sada kad se prašina razišla – ali ipak, Bran pogleda u njega – kovačevog šegrta – tražeći dozvolu da odgovori. Bio je
„Emondovo Polje nije potpuno zatvoreno za vas“, reče Bran, uspravljen, s kopljem isturenim u stranu. „Odlučili smo da se sami branimo, i to smo baš jutros i učinili. Ako želite da vidite naše delo, pogledajte tamo.“ Pokazao je prema dimu troločkih lomača. Mučno-sladak miris spaljenog tkiva širio se kroz vazduh, ali niko to osim Perina nije opažao.
„Ubili ste dva-tri Troloka?“, prezrivo upita Bornhald. „Vaša sreća i veština me oduševljavaju.“
„Više od dva-tri!“, povika nego iz gomile Dvorečana.
„Stotine!“
„Vodili smo bitku!čuo se još jedan glas, i desetine glasova počeše ljutito da se nadmeću. „Borili smo se protiv njih i pobedili!“
„Gde ste vi bili?“
„Možemo da se branimo i bez Belih plaštova!“
„Dve Reke!“
„Dve Reke i Perin Zlatooki!“
„Zlatooki!“
„Zlatooki!“
Leof, koji je trebalo da stražari kraj drvoseča, zamaha onim grimiznim barjakom s vučjom glavom.
Bornhald ih sve prostreli očima u kojima je vrila mržnja, ali Bajar potera svog uškopljenog dorata bliže: „Zar vi seljaci mislite da znate šta je bitka?“, zapeni on. „Prošle noći Troloci umalo da zbrišu jedno od vaših sela! Čekajte samo da vam naiđe veći broj njih, poželećete da vam majka nikad nije poljubila oca!“ Bornhald mu umorno dade znak i on ućuta, kao ratoboran ali poslušan pas; ipak je ućutkao Dvorečane.
„Koje selo?“ Branov glas beše u isti mah dostojanstven i zabrinut. „Svi imamo poznanike u Stražarskom Brdu i Devonovom Jahanju.“
„Stražarsko Brdo nije uznemiravano“, odgovori Bornhald, „a o Devonovom Jahanju ništa ne znam. Jutros mi je glasnik doneo vesti da je Tarenska Skela skoro sravnjena. Ako imate prijatelje tamo, znajte da se mnogo ljudi spasio begom preko reke. Preko reke.“ Lice mu se istog trena ukočilo. „Izgubio sam skoro pedeset dobrih vojnika.“
Ove vesti izazvaše poneki mučni šapat; nikom nisu prijale ovakve novosti, ali s druge strane, niko nije imao poznanike u Tarenskoj Skeli. Verovatno niko od njih nije ni išao toliko daleko.
Luk potera konja napred, a njegov pastuv pokuša da ugrize Koraka. Perin snažno priteže uzde da se konji ne bi potukli, dok se Luk nije ni osvrtao ni brinuo. „Tarenska Skela?“, upitao je, ravnodušnim glasom. „Troloci su sinoć napali Tarensku Skelu?“
