Ilin pogled pade na unuka i na ono što mu je u rukama, i ona vrisnu kao da joj je oštrica prosekla meso. „Ne, Aramel Neeeee!“ Umalo se u žurbi ne skotrljavši niz stepenište, bacila se na Arama i pokušala da mu otrgne ruke od mača. „Nemoj; Arame“, dahtala je. „Ne smeš. Spusti to. Put lista. Ne smešl Put lista! Molim te, Arame! Molim te!“
Aram je plesao s njom, trapavo je gurajući. Trudio se da je odvoji od mača. „Zašto?“, ljutito je povikao. „Ubili su mi majku! Video sam! Mogao sam da je spasem da sam imao mač. Mogao sam da je spasem!“
Ove reči rasekoše Perinu grudi. Krpar s mačem beše neprirodan prizor, bezmalo dovoljan da mu se nakostreše sve dlake, ali te reči... Njegova majka. „Ostavite ga na miru“, progovorio je, grublje nego što je naumio. „Svaki čovek ima pravo da se brani, da brani svoju... Ima pravo.“
Aram gurnu mač prema Perinu. „Hoćeš li me naučiti kako se koristi?“
„Ne umem“, odgovori Perin. „Ali možemo pronaći nekoga.“
Suze su se slivale niz Ilino zgrčeno lice. „Troloci su mi uzeli kćer“, ridala je, a celo joj se telo treslo, „i sve unuke osim jednog, a ti mi sada i njega uzimaš. On je Zalutao zbog tebe, Perine Ajbara. Postao si vuk u srcu, i sada ćeš i od njega napraviti vuka.“ Okrenula se i posrćući pošla uz stepenice, još uvek rastrzana jecanjem.
„Mogao sam da je spasem!“, doviknu Aram za njom. „Bako! Mogao sam da je spasem!“ Ne osvrnuvši se, ona nestade iza ugla. Zaplakao je i naslonio se na ogradu stepeništa. „Mogao sam da je spasem, bako. Mogao sam...“
Perin primeti da je i Bod zaplakala, sakrivši lice rukama, i da se ostale žene mršte na njega kao da je nešto skrivio. Ne, ne sve. Alana ga je posmatrala sa stepeništa s onom nerazumljivom smirenošću Aes Sedai, a Failino lice bilo je skoro podjednako bezizražajno.
Obrisao je usta, bacio ubrus na sto i ustao. Još ima vremena da kaže Aramu da ostavi mač, da zatraži oproštaj od Ile. Da mu kaže... šta? Da sledećeg puta možda neće gledati kako mu voljeni ginu? Da će možda samo naići na njihove grobove?
Položio je dlan Aramu na rame, i mladić se trže, zgrčen oko mača, kao da misli da će mu ga oduzeti. Krparev miris nosio je pregršt osećanja, straha, mržnje i najdublje tuge. Ila ga je nazvala Zalutalim, i oči su mu zaista lutale.
„Umij se, Arame. Potom potraži Tama al’Tora. Reci mu da sam mu poručio da te nauči mačevanju.“
Mladić polako podiže glavu. „Hvala ti“, promucao je, brišući rukavima suze sa obraza. „Hvala ti. Nikada ti ovo neću zaboraviti. Nikada, kunem se.“ Najednom je podigao mač i poljubio ravnu oštricu; drška je bila ukrašena mesinganom glavom vuka. „Kunem se. Zar se to ne radi ovako?“
„Valjda se radi“, tužno odgovori Perin, pitajući se zašto oseća tugu. Put lista je divna vera, kao san o miru, ali kao i san, nije mogao da istraje tamo gde ima nasilja. A za mesto bez nasilja on nije znao. San za neke druge ljude, neko drugo vreme. Možda i neko drugo Doba. „Idi, Arame. Imaš dosta da učiš, a može biti da nema toliko vremena.“ Krpar je i dalje zahvaljivao, pa ne umivši se istrča iz gostionice. Nosio je mač uspravno, obema rukama.
Svestan da je Eldrin namrštena, da se Marin podbočila a Nati smrkla, da Bod, podrazumeva se, jeca, Perin sede natrag u stolicu. Alana je nestala sa stepeništa. Faila ga je posmatrala kako podiže nož i viljušku. „Ne slažeš se?“, tiho je upitao. „Čovek ima pravo da se brani, Faila. Čak i Aram. Niko ga ne može terati da sledi Put lista ako on to ne želi.“
„Ne volim da te gledam kako se mučiš“, kazala je veoma nežno.
Nož mu zastade nad guščetinom. Muci? Taj san nije za njega. „Samo sam umoran“, rekao joj je sa osmehom. Učini mu se da mu nije poverovala.
Pre nego što je stigao da prinese drugi zalogaj, Bran proviri kroz vrata, s kalpakom ponovo na glavi. „Stižu jahači sa severa, Perine. Mnogo ih ima. Mislim da su Beli plaštovi.“
Perin ustade, a Faila odskoči, i dok je gradonačelnik sam za sebe mrmljao šta će reči tim Belim plaštovima, Perin zajaha Koraka, a ona dojaha s druge strane gostionice na svojoj crnoj kobili. Više beše onih koji su jurili ka severu nego onih što su ostali pri svom poslu. Perinu se nije previše žurilo. Deca Svetla su najverovatnije tu da bi ga uhapsila. Verovatno su zato tu. Nije nameravao da prihvati lance, ali ne beše mu milo ni da zamoli ljude da se u njegovo ime bore protiv Belih plaštova. Išao je iza Brana, priključen u reku muškaraca, žena i dece koja je prelazila Kolski most preko Vinske vode. Korakova i Lastavičina kopita zvečala su preko debelih dasaka. Ovde je, uz vodu, raslo nekoliko žalosnih vrba. S mosta je počinjao Severni put, staza što vodi ka Stražarskom Brdu i još dalje. Neki od dalekih snopova dima postali su tanki kao pera, jer su vatre slabile...
