Bilo je lako držati čovečuljka nalik lasici na oku, čak i u ovoj gunguli, iako je povremeno morala da se sklanja pred taljigama i ponekom zapregom, u koju su češće bili upregnuti znojavi polugoli muškarci nego životinje. Gelb i sedam ili osam njegovih pratilaca, krupnih, grubih muškaraca, probijali su put guranjem, zbijeni, a pratili su ih talasi psovki. Ovi ljudi su je ljutili. Gelb je opet naumio da pokuša otmicu. Otkad mu je poslala traženo zlato, pronašao je još tri žene, od kojih su sve tek otprilike podsećale na neke sa njenog spiska, a negodovao je kad god bi ga odbila. Nije trebalo da mu plati ni za onu prvu koju je oteo sa ulice. Pohlepa i misli o zlatu očito su mu isprali sećanje o svirepoj pogrdi koju mu je dala uz kesu.
Čula je viku iza sebe, okrenula se i čvrsto stegla šake oko štapa. Stvorila se mala čistina, kao i uvek pred nevolju. Neki čovek u nekada otmenom žutom kaputu klečao je i urlao stežući desnu ruku, previjenu na pogrešnu stranu. Jedna uplakana žena u iscepanoj zelenoj haljini zaštitnički ga je grlila i vikala za nekim čovekom skrivenog lica, već izgubljenim u gomili. „Samo je zamolio jedan novčić! Samo je zamolio!“ Gužva ih ponovo proguta.
Egeanin se zgroženo okrenu nazad. Zastala je, uz psovku koja privuče nekoliko prenutih pogleda. Gelb i njegova pratnja su nestali. Progurala se do male kamene česme na zidu jedne krčme zaravnjenog krova; voda je tekla iz usta bronzane ribe. Razdvojila je dve žene s krčazima i popela se na česmu, ne hajući za njihove uvređene psovke. Odatle je pogledala preko gomile glava. Zakrčene ulice su se širile u svim pravcima, izuvijane oko brda. Krivine i u belo okrečene kuće skratile su joj vidik na manje od sto koračaja, ali Gelb nije ni mogao dalje odmaći tako brzo.
Najednom ga je ugledala, skrivenog u dubokom dovratku trideset koraka dalje; propeo se na prste i virio prema ulici. Tada je lako opazila i druge, naslonjene na zgrade s druge strane ulice – pokušavali su da budu neupadljivi. Nisu bili jedini naslonjeni na zidove, ali dok su svi ostali bi li povijeni, slomljenog duha, njihova lica izlomljenih noseva, prepuna ožiljaka, pokazivala su iščekivanje. Dakle, njihova otmica će se odigrati ovde. Niko se, začelo, neće mešati, kao ni maločas kad je onom čoveku slomljena ruka. Ali ko je žrtva? Ako je Gelb najzad pronašao neku sa spiska, ona može da ode i sačeka da je otkupi, pa da vidi hoće li jedan a’dam zaista držati i druge sul’dam pored Betamin. Ipak, nije želela ponovo da bira hoće li nekoj nesrećnici prerezati grkljan ili će je prodati.
Dosta je žena išlo ulicom prema Gelbu, većina u providnim velovima, upletene kose. Egeanin već na prvi pogled otpisa dve u nosiljkama, okružene stražom; Gelbovi ulični grubijani neće tražiti nevolju tamo gde nisu brojniji, niti će ukrstiti pesnice s njihovim mačevima. Ko god bila ta koju čekaju, neće imati više od dva ili tri muškarca sa sobom, a i oni će biti nenaoružani. Tu su se, izgleda, mogle ubrojiti sve ostale žene na vidiku, bilo u izbledelim seoskim ritama ili pripijenim haljinama omiljenim u Tarabonu.
Najednom, dve žene zauzete razgovorom izbiše iz jedne dalje ulice i upadoše joj u oči. Nosile su tanane pletenice i prozirne velove preko lica, kao Tarabonke, ali nisu pripadale ovde. Te tanke haljine sramnog kroja, plava i zelena, bile su svilene, a ne od lana ili fine vune. Tako odevene žene imale su nosiljke; nisu pešačile, svakako ne ovuda. I nisu držale štapove kao batine, na ramenima.
Otpisala je onu crvenozlatnekose, i odmerila drugu. Njene tamne pletenice behu neobično dugačke, skoro do struka. Sa ove razdaljine, ličila je na sul’dam po imenu Surin. Ipak, nije to bila Surin. Ova žena je bila skoro za glavu niža od nje.
Egeanin nešto nečujno promrsi, doskoči na zemlju i poče da se gura kroz stisku svetine koja ju je delila od Gelba. Uz malo sreće, stići će da ga opozove. Kakva budala. Pohlepni glupan, sa lasičjim mozgom!
„Trebalo je da unajmimo nosiljke, Ninaeva“, ponovo reče Elejna. Po stoti put se pitala kako Tarabonkama velovi ne upadaju u usta dok govore. Ispljunula ga je, i dodala: „Moraćemo da počnemo da ih koristimo.“
Neki žgoljavi čovek se uputio prema njima, ali Ninaeva zapreti štapom i on ustuknu. „Eto za šta ovo služi.“ Možda je i njen vatreni pogled uticao na to da se čovek naglo predomisli. Pođe prstima ka tamnim pletenicama što su joj visile preko ramena, pa izusti nešto zgađeno; Elejna se zapita hoće li se Ninaeva ikad odvići od cimanja one debele pletenice. „A stopala služe za hodanje. Kako bismo mogle da razgledamo i da se raspitujemo ako bi nas nosili kao prasiće na pijacu? Osećala bih se kao prava budala u tim glupavim nosiljkama. U svakom slučaju, više verujem sopstvenom razumu nego muškarcima koje i ne poznajem.“
