Ali nije usmeravala, a ni Ninaeva. Zajedno su mogle premlatiti ove ljude kao što ih majke nikada nisu premlatile. Ipak se nisu usuđivale, sve dok postoji bilo kakav drugi izbor.
Ako je neka iz Crnog ađaha dovoljno blizu, već su se izdale sjajem saidara. Usmeravanje dovoljno tek za jedan ili dva toka Vazduha moglo ih je razotkriti Crnoj sestri i u nekoj drugoj ulici, udaljenoj sto ili više koraka, u zavisnosti od njene moći i osetljivosti. I same su već pet dana pokušavale da hodajući kroz grad osete neku ženu koja usmerava, u nadi da će ih to dovesti do Lijandrin i ostalih.
Morale su da misle i o gomili oko sebe. S obe strane bilo je još prolaznika, stiskali su se i češali o zidove. Ostali su se vrteli ukrug, tražeći neki drugi put. Samo je nekolicina postiđeno skrenula pogled s dve ugrožene žene. Ali šta bi se desilo kada bi videli kako nešto nevidljivo razbacuje ogromne ljude...?
Aes Sedai i Jedna moć trenutno i inače nisu bile dobrodošle u Tančiku, zbog zastarelih glasina o Falmeu i novijih priča o tome kako Bela kula podržava Zmajuzaklete u divljini. Ako vide tkanje Jedne moći, ljudi će se možda razbežati, a možda će se i pretvoriti u nasilnu rulju. Čak i ako ih ne raskomadaju na mestu – u šta nije bila sigurna – nikako neće moći to da zataškaju. Crni ađah bi čuo za Aes Sedai u Tančiku još pre sutona.
Stala je leđa u leđa s Ninaevom i grčevito stiskala štap. Nadolazio joj je izbezumljen smeh. Ako Ninaeva ikada više predloži da nekuda pođu same – i to peške – videće kako je to kada ti neko nabije glavu u vedro vode. Barem nijedan od lupeža nije želeo da bude prvi kome će glava biti razbijena kao ovom što nepomično leži na pločniku.
„Krenite“, bodrio ih je čovek upalog lica mašući rukama. „Krenite! To su samo dve žene!“ Ipak, ni sam nije previše žurio. „Krenite, kad kažem. Samo nam ona treba. Ona je zlato, kad vam kažem.“
Najednom odjeknu tup udarac i jedan od grubijana pade na kolena omamljeno se hvatajući za rascepljenu glavu. Neka namrgođena tamnokosa žena u plavoj haljini za jahanje prolete pored njega, hitro se okrenu i nadlanicom stisnute pesnice odalami drugog po ustima, štapom ga obori s nogu i ritnu ga u glavu dok je padao.
Sama činjenica da je pomoć pristigla zaprepastila je Elejnu više nego i sam nosilac te pomoći, ali trenutno nije bila probirljiva. Ninaeva zareža i odvoji se od njenih leđa, a ona jurnu vičući: „Napred Beli lav!“, da bi spopala najbližeg dripca što je pre moguće. On, potresen do izbezumljenosti, podiže ruke da se odbrani. „Napred Beli lav!“, ponovo je ispustila bojni poklič Andora, a on se okrenu i pobeže.
Nasmejala se za sebe i zaokrenula, tražeći nekog drugog da premlati. Samo dvojica još nisu utekla ili pala. Onaj prvi, slomljenog nosa, pokušao je da beži, ali Ninaeva ga za oproštaj svom snagom raspali po leđima. Žena strogog lica upotrebila je štap da nekako izvije i vuče ruku i rame drugog čoveka, koji poče da se propinje na prste; bio je za glavu viši i duplo teži od nje, ali ona ga hladnokrvno tri puta udari dlanom u bradu, a on zakoluta očima i previ se. U tom trenu, Elejna primeti da se čovek upalog lica pridiže s ulice; iz nosa mu je kapala krv, a oči mu behu skoro staklaste, ali je ipak isukao bodež iz pojasa i pojurio ka ženinim leđima.
Bez razmišljanja, Elejna usmeri. Šaka vazduha odbi čoveka i njegov bodež tako da se otkotrljaše. Žena strogog lika se okrenu, ali on je već bauljao na sve četiri prema gomili, da bi se osovio na noge i šmugnuo me- đu ljude. Narod je zastajao da odgleda neobičnu bitku, ali niko ni prst nije podigao u njihovu odbranu osim tamnokose žene. Ona je sada nesigurno odmeravala Elejnu i Ninaevu. Elejna se zapita da li je primetila kako se žgoljavi čovek naizgled odbio ni od čega.
„Zahvaljujem ti“, kaza Ninaeva prilazeći ženi, skoro bez daha. Ispravljala je veo. „Mislim da bi bilo dobro da odemo odavde. Znam da gradska straža ne izlazi često na ulice, ali ne bih da se pravdam ako kojim slučajem naiđu. Naša gostionica nije daleko. Hoćeš li da nam se pridružiš? Najmanje što možemo da ponudimo nekome ko se zaista potrudio da pomogne dvema ženama u ovom gradu bez Svetlosti jeste šolja čaja. Moje ime je Ninaeva al’Mera, a ovo je Elejna Trakand.“
Žena je vidno oklevala.
Bez daljeg oklevanja Egeanin pođe za njima u najbližu sporednu uli- čicu. Gužva se već okupljala oko oborenih ljudi. Elejna pomisli kako će„ kad se probude, otkriti da im je oteto sve što imaju, uključujući i odeću i čizme. Kada bi samo saznala kako su je prepoznali. Ali nije bilo načina da povedu nekog na ispitivanje. Sada će svakako morati da unajme telohranitelje, šta god Ninaeva govorila.
