Elejna je bila ubeđena da bi Bejl Domon pronašao poverljive ljude. Morski narod svakako bi; bese joj žao što je
Osetila je kako joj se nešto tare o kesu za pojasom; stegla ju je jednom rukom i okrenula se podižući štap. Gomila se neznatno raziđe oko nje – ljudi su se gurali laktovima gotovo i ne gledajući ka njoj, a od neuspešnog secikese nije bilo ni traga. Barem joj je novac još tu. Po uzoru na Ninaevu, počela je da nosi svoj prsten Velike zmije i izuvijani kameni ter’angreal oko vrata, jer jednom prilikom umalo nije izgubila kesu. Za pet dana boravka u Tančiku ostala je bez tri. Dvadeset telohranitelja bi bilo potaman. I nosiljka. Sa zavesama na prozorima.
Nastavila je spori uspon uz ulicu pored Ninaeve, govoreći: „Onda ne bi trebalo da nosimo ove haljine. Sećam se kako si mi jednom navukla ruho seljanke.“
„Dobro smo se prerušile“, odsečno kaza Ninaeva. „Uklapamo se.“
Elejna tiho šmrknu. Kao da se jednostavnije haljine ne bi uklopile još bolje. Ninaeva nije priznavala da je počela da uživa u svili i lepoj odeći. Elejna je samo žalila što u tome preteruje. Istina, svima se činilo da su Tarabonke – barem dok ne progovore – ali premda joj je čipka skrivala vrat, osećala se razgoličenije nego ikad. Nikad nije obukla nešto nalik ovome, naročito ne u javnosti. Ninaeva se, s druge strane, kretala tesnim ulicama kao da ih niko i ne gleda. Možda ih niko i nije gledao – mada sigurno ne zahvaljujući haljinama – ali nije se tako osećala.
Ovo nije nimalo pristojnije od njihovog donjeg veša. Obrazi joj se zarumeneše i ona pokuša da istera iz glave misli o tesno pripijenoj svili.
„Zar ti Amis nije dala nikakav savet?“
„Kazala sam ti šta mi je rekla.“ Elejna uzdahnu. Ninaeva ju je do sitnih sati ispitivala o aijelskoj Mudroj koja je prethodne noći bila u Tel’aran’riodu sa Egvenom, da bi za doručkom nastavila. Egvena je zbog nečeg splela kosu u dve pletenice i ljuti to je gledala Mudru; nije rekla ništa osim da je Rand dobro i da ga Avijenda čuva. Belokosa Amis je pričala za obe. Održala je strogu pridiku o opasnostima u Svetu snova, pri čemu je podsetila Elejnu na njenu staru dadilju Lini onda kad se kao desetogodišnja devojčica iskrala iz kreveta da krade slatkiše. Posle toga usledila su upozorenja o pribranosti i upravljanju sopstvenim mislima ako je ulazak u Tel’aran’riod nužan. Kako da upravljaš onim što misliš? „Zaista sam mislila da je Perin s Random i Metom.“ To je bilo najveće iznenađenje, posle same Amisine pojave. Egvena je očito mislila da je Perin s Ninaevom i Elejnom.
„Verovatno je otišao s onom devojkom da negde mirno živi kao kovač“, kaza Ninaeva, ali Elejna odmahnu glavom.
„Ne bih rekla.“ Gajila je neke duboke sumnje o Faili, a ako su bile i upola tačne, Failu ne bi zadovoljilo da bude žena jednog kovača. Ponovo je ispljunula veo. Glupava stvar.
„Pa, gde god bio“, reče Ninaeva, ponovo petljajući oko pletenica, „nadam se da je dobro i na sigurnom, ali nije ovde, i ne može nam pomoći. Jesi li uopšte pitala Amis može li se Tel’aran’riod iskoristiti za...?“
Jedan krupan proćelav čovek u iznošenom mrkom kaputu progurao se kroz gužvu i pokušao da je obuhvati snažnim rukama. Debeli štap sevnu s njenog ramena i raspali ga preko lica – oteturao je držeći se za nos, barem drugi put slomljen.
Elejna još nije smogla daha da užasnuto vrisne, kad je drugi čovek, podjednako krupan, gustih brkova, odgurnu i pođe ka Ninaevi. Zaboravila je na strah. Ljutito je stegla zube, a čim njegove ruke dodirnuše drugu ženu, sastavila ga je štapom po glavi najsnažnije što je mogla. Čovekove noge klecnuše i on pade ničice, na njeno neizmerno zadovoljstvo.
Gužva se povukla unazad, jer niko nije želeo da se upliće u tuđe nevolje. Naravno, niko nije ponudio pomoć. A Elejna je shvatila da im je pomoć neophodna. Onaj koga je Ninaeva udarila još je hodao, iskeženih usta, ližući krv što mu se slivala iz nosa. Stezao je pesnice kao da želi nekoga da zadavi. Što je najgore, nije bio sam. Još sedam ljudi postavilo se ukrug da im odseku svaku odstupnicu. Svi osim jednog bili su veliki kao i on, ogrubelih lica, s pesnicama koje kao da su godinama mrvile kamenje. Neki sparušeni čovek uskih obraza cerio se kao razdražena lisica, i dahtao: „Ne dajte joj da pobegne. Ona je zlato, kad vam kažem. Zlato!“
Znali su ko je. Ovo nije bila pljačka: želeli su da se reše Ninaeve i da otmu kćer naslednicu Andora. Osetila je kako Ninaeva grli saidar – ako se od ovoga nije razbesnela dovoljno da uzmogne da usmerava, neće ni od čega – pa se i sama otvori Istinskom izvoru. Jedna moć poteče kroz nju, slatka poplava što obliva telo od glave do pete. Dva-tri utkana toka Vazduha bilo koje od njih dve sredila bi ove grubijane.
