Gavin se okrete trima ženama, s plavim plamenom u očima. „Da“, zaškripa njegov glas. „Bili su mi prijatelji, i poštovao sam ih, ali stali su na stranu... Sijuan Sanče, i morao sam...“ Naprasno je gurnuo zapečaćeni papir u Minine ruke. „Odlazite! Idite pre nego što se predomislim!“ Pljesnuo je njenu kobilu – Min projuri kroz kapiju – pa pohita i udari preostale dve. „Idite!“
Min je pustila kobilu da pređe veliki trg oko dvorišta Kule u živahnom trku, a Sijuan i Leana behu tik iza nje. Trg je bio pust, kao i obližnje ulice. Konjska kopita šuplje su odjekivala na pločniku. Svi koji nisu pobegli iz grada skrivali su se.
Dok su jahale, proučavala je Gavinovu hartiju. U grudvu crvenog voska bio je utisnut divlji vepar koji juriša. „Ovde piše samo to da imamo dozvolu za odlazak. Možemo je iskoristiti i da se ukrcamo na neki brod, ne samo na mostovima.“ Najmudrije je otići nekuda van svačijeg znanja, uključujući i Gavina. Nije stvarno verovala da bi se predomislio, ali bio je krhak, gotov da se rasprsne pri pogrešnom dodiru.
„To može biti dobra zamisao“, kaza Leana. „Oduvek mi se činilo da je Galad opasniji od njih dvojice, ali više nisam sigurna. Hamar i Kulin...“ Stresla se. „Brod bi nas odveo dalje i brže no što konji mogu.“
Sijuan odmahnu glavom. „Većina odbeglih Aes Sedai su sigurno prešle mostove. To je najbrži put iz grada ako te neko goni, brži nego čekanje da brod isplovi. Moram ostati blizu Tar Valona ako mislim da ih okupim.“
„One te neće slediti“, reče Leana glasom ravnim, ali punim značenja. „Nemaš više pravo na ešarpu. Niti na šal i prsten.“
„Možda više ne mogu da nosim ešarpu“, odgovori Sijuan podjednako hladno, „ali još uvek umem da spremim posadu ako se bliži oluja. A pošto ne mogu da nosim ešarpu, daću sve od sebe da umesto mene bude izabrana valjana žena. Ne mogu dozvoliti da se Elaida naziva Amirlin. To mora biti neko duboko u Moći, neko ko ispravno uviđa.“
„Znači li to da ćeš nastaviti da pomažeš tom... tom Zmaju?“, planu Leana.
„Šta bi ti drugo htela da činim? Da se zgrčim negde i umrem?“ Leana zadrhta kao da ju je neko ošamario, pa su izvesno vreme jahale ćutke. Sve te bajkovite zgrade oko njih, kao vetrom vajane klisure, talasi i ogromna jata ptica, jezivo su se nadvijali nad opustelim ulicama na kojima nije bilo nikog izuzev njih. Jedan usamljeni čovek, nešto dalje napred, dotrča iza nekog ćoška pa produži dalje jureći od jednog do drugog dovratka, kao da im izviđa put. Nije umanjio pustoš, čak ju je dodatno naglasio.
„Šta drugo možemo?“, najzad upita Leana. Sada je bila bezvoljno povijena u sedlu, kao vreća žita. „Osećam se tako prazno. Prazno.“
„Pronađi nešto da te ispuni“, odlučno reče Sijuan. „Bilo šta. Kuvaj za gladne, brini o bolesnima, pronađi muža i podigni punu kuću dece. Ja sam rešila da Elaida ispašta za ovo. Možda bih joj i oprostila ako je zaista verovala da ugrožavam Kulu. Možda. Teško. Ali još od dana kada sam proglašena za Amirlin umesto nje, izjeda je zavist. To nju pokreće koliko i sve ostalo, i zato nameravam da je svrgnem. To me ispunjava, Leana. To i činjenica da joj Rand al’Tor ne sme pasti šaka.“
„Možda će to biti dovoljno.“ Preplanula žena je zvučala sumnjičavo, ali se ispravila. Zbog očiglednog jahačkog iskustva, u poređenju sa Sijuan koja se jedva držala u sedlu niže kobile, Leana je izgledala kao predvodnica. „Ali kako uopšte da počnemo? Imamo samo tri kobile, odeću na sebi i Mininu kesu. Teško da je to dovoljno da ugrozi Kulu.“
„Drago mi je što se nisi odlučila za muža i dom. Pronaći ćemo ostale...“ Sijuan se namršti. „Pronaći ćemo odbegle Aes Sedai, i šta god nam bude potrebno. Možda imamo više nego što misliš, Leana. Min, šta kaže ta Gavinova propusnica? Pominje li tri žene? Šta? Brže, devojko.“
Min joj prostreli leđa ljutitim pogledom. Sijuan je prešla na čelo, zureći u užurbanog čoveka u daljini, krupnog, tamnokosog muškarca u finoj ali jednostavnoj tamnosmeđoj odeći. Ova žena se ponaša kao da je i dalje Amirlin.
Sijuan se okrenu i uzvrati joj pogled svojim oštrim plavim očima; nekako nisu delovale manje opasno nego ranije. „’Nosioci imaju dozvolu da napuste Tar Valon, po mom naređenju’“, hitro se prisećala Min. „’Ko god da ih omete, odgovaraće meni.’ U potpisu...“
„Znam mu ime“, prasnu Sijuan. „Za mnom.“ Zarila je pete u Beline slabine, a kad kudrava kobila ubrza do lakog galopa, ona umalo ne ispade iz sedla. Ipak je uspela da se zadrži, pa trapavo poskakujući opet potera kobilu brže.
Min se zapanjeno zgleda sa Leanom, pa se obe dadoše u galop za njom. Čovek se osvrnuo čuvši kopita u trku, pa i sam požuri, ali Sijuan ispreči Belu pred njega; zastenjao je i odbio se od životinje. Min stiže baš na vreme da čuje Sijuan: „Nisam očekivala da ću te ovde sresti, Logane.“ Zaista je bio on. Min zinu u čudu. Bile su to te očajničke oči i nekada lepo lice oko koga je tamna kovrdžava kosa padala do širokih ramena. Baš im je trebao neko ovakav. Neko ko je u nemilosti Kule podjednako kao i Sijuan.
