Sijuan polako prinese ruku vratu; tanana crvena linija označavala je mesto gde je oštrica dodirivala nežnu kožu. „Predugo sam koristila Jednu moć“, kaza pomalo drhtavo. „Zaboravila sam kako izgleda suočiti se s nekim ko te može podići i slomiti kao grančicu.“ Potom se zagledala u Leanu, kao da je vidi prvi put u životu, i dodirnula svoje lice, očito nesigurna kako izgleda. „Čitala sam da ovo sporo bledi, ali možda je Elaidina grubost imala neke veze s tim. Maska, tako ju je nazvao, i tako će mi i poslužiti.“ Nespretno se popela na Belina leđa, stežući uzde kao da je raščupana kobila živahan pastuv. „Još jedna prednost, izgleda, kada si... Moram naučiti da to izgovaram bez grčenja. Umirena sam.“ Namerno je sporo izgovorila te reči, pa klimnu glavom. „Eto. Ako mogu da sudim po Leani, izgubila sam dobrih petnaest godina, ako ne i više. Poznajem žene koje bi sve dale za to. Treća prednost.“ Poglednula je ka Gavinu. Još uvek je bio okrenut leđima, ali ipak je šaptala: „Kao da mi se i jezik malo razvezao, da tako kažem. Godinama nisam pomislila na Maru, drugaricu iz devojačkih dana.“
„Hoćete li sada stariti kao i mi?“, upita Min dok se pela u sedlo. Bolje nego da kaže nešto o njenoj laži. Najbolje je da zapamti kako ona sada može da laže. Leana se glatko i vesto pope na treću kobilu i povede je ukrug da joj okuša korak; beše jasno da je i ranije jahala.
Sijuan odmahnu glavom. „Zaista ne znam. Nijedna umirena žena nije dovoljno poživela da otkrije. Ja ću biti prva.“
„Hoćete li da pođete“, grubo upita Gavin, „ili da zasednete da porazgovarate?“ Nije ni sačekao odgovor, a već krenu kroz drveće. Poterale su kobile za njim. Sijuan navuče kapuljaču do kraja da sakrije lice. Premda beše prerušena, nije nameravala da se kocka. Leanino lice je već bilo skriveno u senci. Tren kasnije, i Min se povede za njihovim primerom. Elaida je nameravala da je uhapsi? Onda je zacelo znala da je „Elmindreda“ u stvari Min. Koliko je dugo znala za to? Koliko je dugo Min vršljala uokolo misleći da je skrivena, dok ju je Elaida posmatrala i rugala joj se kao budali? Jeziva pomisao.
Kad pristigoše Gavina na šljunkovitoj stazi, pojavi se još dvadesetak ili više mladih muškaraca; neki behu najviše koju godinu stariji od njega, a neki tek toliko stari da ne budu dečaci, i dolazili su im u susret. Min pomisli da od ovih poslednjih većina ne mora ni da se brije, bar ne redovno. Ipak, svi su nosili mačeve o pojasima ili na leđima, a trojica ili četvorica imala su i prsne oklope. Nekolicina beše u krvavim zavojima, a na drugima je bila okrvavljena odeća. Svi su gledali isto onako netremice kao i Gavin. Čim ga ugledaše, zastadoše i udariše se desnom pesnicom u grudi. Gavin i ne usporivši klimnu glavom da uzvrati pozdrav, a mladići pođoše za konjima žena.
„Učenici?“, promrmlja Sijuan. „I oni su učestvovali u bici?“
Min klimnu glavom, stegnutog lica. „Nazivaju se Omladincima.“
Sijuan uzdahnu. „Prikladno ime.“
„Neki su još deca“, promuca Leana.
Min nikako nije nameravala da im otkrije kako su Zaštitnici Plavog i Zelenog ađaha bili naumili da ih spasu od umirenja, te da bi možda i uspeli da Gavin nije podbunio učenike, uključujući i „decu“, i poveo ih u Kulu da to spreči. Borba između učenika i učitelja, bespoštedna i nemilosrdna, okončala se u krvi.
Visoka kapija Alindrel, okovana bronzom, bila je otvorena ali okružena stražarima. Neki od gardista nosili su Plamen Tar Valona na grudima; drugi radničke kapute i raznolike oklope i kalpake. Stražari i muškarci koji su došli prerušeni u zidare. I jedni i drugi delovali su čvrsto i umešno, vični oružju, ali klonili su se jedni drugih i sumnjičavo se zagledali. Jedan prosedi starešina istupio je ispred stražara Kule, prekrstio ruke i posraatrao ih kako prilaze.
„Pribor za pisanje!“, prasnu Gavin. „Smesta!“
„Vi mora da ste ti Omladinci o kojima se priča“, reče prosedi čovek. „Baš divno – krvava gomila sitne živine. Imam naređenje da ne dozvolim nikom da izađe iz kruga Kule. Sama Amirlin ga je potpisala. Ko si umislio da si, pa da tome protivurečiš?“
Gavin polako podiže glavu. „Ja sam Gavin Trakand od Andora“, tiho odgovori, „a ove žene če otići, ili ćeš zbog njih izgubiti glavu.” Ostali Omladinci priđoše Gavinu i raširise se prema stražarima, s rukama na balčacima mačeva, ne trepćući, možda i ne brinući što su malobrojniji.
Prosedi čovek se nelagodno promeškolji, a neko drugi promrmlja: „Kažu da je on ubio Hamara i Kulina.“ Tren potom, starešina klimnu glavom prema stražarnici, a jedan vojnik otrča tamo. Vratio se s tablom za pisanje, u čijem je uglu bila pričvršćena mesingana posuda s polurastopljenim štapićem pečatnog voska. Dok je Gavin žustro škrabao nešto, vojnik mu je pridržavao tablu.
„Ovo će vas provesti kraj stražara na mostu“, reče, pa nakapa crveni vosak ispod svog potpisa. Čvrsto je utisnuo svoj pečatni prsten u vosak.
„Ubio si Kulina?“, hladno upita Sijuan, glasom dostojnim njenog bivšeg zvanja. „I Hamara?“
Minino srce potonu.
