Na kočijaškom sedištu druge zaprege debela Keila i zabavljač Natael ponovo su se svađali. Natael je držao uzde, iako nije vozio tako dobro kao čovek koji je obično bio zadužen za to. Povremeno bi pogledali Randa, veoma hitro, i odmah se vratili prepirci. Ali Randa su svi gledali. Duga povorka Džindoa sa obe strane, Mudre iza njih, kao i Moiraina, Egvena i Lan. Činilo mu se da i ona dalja, gušća grupa Šaidoa okreće glave ka njemu. Njega to nije čudilo ništa više nego pre. Bio je Onaj Koji Dolazi sa Zorom. Svi su iščekivali šta će da uradi. Uskoro će doznati.
„Meka“, progunđa Avijenda. „Elejna nije meka. Pripadaš Elejni; ne bi smeo pogledom da miluješ ovu razvratnicu mlečne kože “ Ljutito je zatresla glavom, mrmljajući skoro sebi u bradu: „Naše ponašanje je zaprepašćuje. Ne može da ga prihvati. Zašto ja da brinem o tome? Ne želim da budem deo toga! Ne može biti! Samo da mogu, napravila bih od tebe gai’šaina i poklonila te Elejni!“
„Zašto bi Isendra prihvatala običaje Aijela?“
Toliko ga je razrogačeno pogledala da se umalo nije nasmejao. Smesta se namrštila kao da ju je razbesneo. Aijelke je bilo teško razumeti kao i ostale žene.
„Ti svakako nisi meka, Avijenda “ Trebalo je to da shvati kao pohvalu; ponekad je bila tvrda kao kameni brus. „Objasni mi ponovo sve o gospodarici krova. Ako je Ruark poglavar klana Taardad, i poglavar uporišta Hladne stene, kako to da uporište pripada njegovoj ženi, a ne njemu?“ Još neko vreme je bila besna, a usne su joj se pomerale kao da nečujno psuje, dok mu na kraju ne odgovori: „Zato što je ona gospodarica krova, tupoglavi mokrozemce. Muškarac ne može da poseduje krov, kao što ni zemlju ne može! Ponekad mi vi mokrozemci zvučite kao divljaci.“
„Ali ako je Lijana g'ospodarica krova Hladnih stena zato što je Ruarkova žena...“
„To je drugačije! Zar nikad nečeš shvatiti? I deca shvataju.“ Duboko je uzdahnula i podesila maramu oko lica. Bila je lepa žena, premda ga je dobrim delom vremena posmatrala kao da joj je za nešto kriv. Šta je to moglo biti, nije znao. Belokosa Bair, čije je lice bilo kao uštavljeno, i dalje ćutljiva kad je reč bila o Ruideanu, konačno mu je i preko svoje volje objasnila da Avijenda nije prošla kroz staklene stubove, niti će, dok ne bude spremna da postane Mudra. Zašto ga je onda mrzela? Beše to zagonetka na koju je odgovor žarko priželjkivao.
„Objasniću d to s druge strane“, progunđa ona. „Kada se žena udaje, ako još uvek nema krov, njena porodica joj sačini krov. Na dan venčanja, novi muž je diže preko ramena i odnosi od porodice, dok njegova braća zadržavaju njene sestre, ali kad stignu pred vrata, on je spušta i moli za dozvolu da uđe. Krov je njen. Ona može...“
Ova predavanja su mu bila nešto najprijatnije. Čitavih jedanaest dana i noći od troločkog napada. Isprva nije želela da govori ni o čemu, već ga je samo grdila sto, navodno, nipodaštava Elejnu, a jednom ga je i postidela ubeđujući ga da je Elejna savršena žena. Tek kada je u prolazu rekao Egveni da Avijenda ne mora da razgovara s njim, ali da ne mora ni da zuri u njega, jedan gai’šain u beloj odori prišao je Avijendi i ona je prekinula ćutnju.
Šta god da su joj Mudre poručile, vratila mu se uzdrhtala od besa, sa zahtevom zahtevom! da joj dopusti da ga podučava o aijelskim običajima. Bez sumnje, da bi postavljanjem pitanja otkrio nešto o svojim namerama. Posle onog zmijskog spletkarenja u Tiru, otvorenost s kojom su Mudre uhodile bila je pravo osveženje. Ipak, bez sumnje je bilo najmudrije da nauči koliko može, a razgovori sa Avijendom umeli su da budu i prijatni, ako bi zaboravila da ga iz nekog razloga prezire. Naravno, čim bi shvatila da su počeli da razgovaraju kao dvoje ljudi umesto kao rob i robovlasnik, prsla bi u usijan gnev, baš kao da ju je namamio u klopku.
Pa čak i uz to, njihovi razgovori su bili prijatni, naročito u poređenju s ostatkom putovanja. Njeni besni ispadi počeli su da ga zabavljaju, ali bio je dovoljno mudar da joj to ne da do znanja. Ako ga i mrzi, barem nije zaokupljena Onim Koji Dolazi sa Zorom niti Ponovorođenim Zmajem. Samo Random al’Torom. U svakom slučaju, znala je šta misli o njemu. Ne kao Elejna, s jednim pismom od koga su mu se uši crvenele i drugim zbog kog se zapitao da mu možda nisu izrasle kljove i rogovi kao u Troloka.
Min beše otprilike jedina njegova poznanica koja mu nije zaplitala razum. Ali ona je daleko, u Kuli barem je tamo bezbedna a to mesto je namerio da izbegava. Ponekad mu se činilo da bi život bio jednostavniji kada bi naprosto zaboravio žene. Sada mu se i Avijenda uvlačila u snove, kao da Min i Elejna nisu dovoljne. Žene su mu vezivale osečanja u čvor, a sada mu je bila neophodna čista glava. Čista i hladna.
Shvatio je da ponovo gleda ka Isendri. Ona mu, grleći Kadera, zapreti svojim nežnim prstom; bio je siguran da su joj se pune usne raširile u osmeh. Oh, da. Opasno. Moram biti hladan i čvrst kao čelik. Oštar čelik.
