Jedanaest dana i noći, bližila se i dvanaesta, a nista se nije menjalo. Dani i noći neobičnih kamenih gromada i tupih stenovitih kula i brežuljaka uzdignutih nad raspuknutom, sprženom zemljom naizgled nasumično prošaranom planinama. Dani upeklog sunca i plamenog vetra, noći hladnoće što prodire do kosti. Sve što raste imalo je trnje i čekinje, ili je na dodir svrbelo do besa. Avijenda je rekla da su neke biljke otrovne; bilo ih je više od onih jestivih. Voda se nalazila samo u skrovitim rupama i potočićima, ali ona mu je pokazala i biljke ispod kojih ima dovoljno vode za dva čoveka, i druge od kojih se žvakanjem dobija gorka vodena kaša.
Jedne noći, lavovi su ubili dva tovarna konja Šaidoa. Urlali su dok su ih ljudi terali natrag u tamu, među stenje, uskrativši im plen. Jedan kočijaš je četvrte večeri, dok su spremali logor, uznemirio neku malu smeđu zmiju. Avijenda ju je kasnije prepoznala kao dvokoračnicu, što beše sasvim prikladno ime. Čovek je kriknuo i potrčao ka zapregama iako je Moiraina požurila ka njemu; pao je ničice posle drugog koraka, a bio je mrtav i pre nego što je Aes Sedai stigla da sjaše sa svoje bele kobile. Avijenda je nabrajala otrovne zmije, pauke i guštere. Otrovni gušteri! Nedugo potom našla mu je jednog, dugačkog dve stope, debelog, sa žutim prugama preko bronzane krljušti. Opušteno ga je pritisla mekom čizmom i zarila mu bodež u široko teme, pa ga podiže i pokaza Randu. Providna, uljana tečnost cedila se preko oštrog okoštalog tkiva u gušterovim ustima. Gara, kako je objasnila, može da progrize i čizmu; takođe i da usmrti bika. Drugi su, naravno, bili još gori. Gara je spora, i ne previše opasna osim ako si toliko glup da je nagaziš. Zbacila je ogromnog guštera sa oštrice, a žuta i bronzana boja se smesta stopiše s popucalom glinom. Oh, da. Samo bi je budala nagazila.
Moiraina je delila vreme između Mudrih i Randa, uglavnom da bi, kako đolikuje Aes Sedai, pokušavala da ga nagna da joj otkrije šta smera. „Točak tka kako Točak želi“, rekla mu je tog jutra, hladnim i mirnim glasom, spokojnog bezvremenog lica, ali vrelih tamnih očiju uprtih preko Avijendine glave. „Ali budalast čovek može da se zadavi u Sari. Čuvaj se, đa ne bi istkao omču za svoj vrat.“ Nabavila je bled plašt koji je blestao na suncu, beo skoro poput gai’šainskog, a pod dubokom kapuljačom nosila je i vlažan snežnobeli šal obmotan oko čela.
„Ne stvaram ja omče za svoj vrat“, nasmejao se, a ona zaokrenu Aldijeb tako brzo da je kobila zamalo oborila Avijendu i odgalopira natrag u društvo Mudrih, dok se plast vijorio iza nje.
„Nije mudro rasrditi Aes Sedai“, promrsi Avijenda trljajuči rame. „Nisam mislila da si glup čovek
„Tek čemo videti jesam li ili nisam“, odvrati joj on, sad već neraspoložen za smeh. Glup? Ponešto mora i da se stavi na kocku. „Moraćemo da sačekamo.“
Egvena je retko napuštala Mudre, i u istoj meri je hodala sa njima i jahala Maglu. Povremeno bi i primila neku od njih na leđa svoje sive kobile. Konačno je dokučio da se ponovo predstavlja kao punosnažna Aes Sedai. Amis, Bair, Seana i Melaina su to očito prihvatile bez pogovora, brzo kao i Tairenci, ali na sasvim drugačiji način. S vremena na vreme neka od njih bi se tako glasno posvađala s njom da je i udaljen sto koraka čuo skoro sve. Ophodile su se prema njoj slično kao prema Avijendi, ali s daleko manje siljenja i više razgovora. Opet, povremeno su vodile užarene razgovore i s Moirainom. Najviše od svih, suncokosa Melaina.
Desetog jutra, Egvena je najzad prestala da nosi dve pletenice, mada je to bilo vrlo čudno. Mudre su pričale s njom sve vreme dok su gai’šaini svijali šatore, a Rand sedlao Džede’ena. Znao je dovoljno da Egvenina povijena glava nije pokušaj krotkosti, jer je nju tom rečju moguće opisati samo u poređenju s Ninaevom. Možda i Moirainom. Egvena je naprasno pljesnula rukama, nasmejala se i izgrlila sve Mudre redom, da bi potom žurno razvezala pletenice.
Kada je upitao Avijendu šta se događa sedela je pred njegovim šatorom kada se probudio ona ogorčeno promuca: „Prosudile su da je dorasla...“ Najednom je ućutala i odmerila ga, a potom prekrsti ruke i hladnokrvno nastavi: „To su posla Mudrih, Rande al’Tore. Pitaj njih ako želiš, ali budi spreman da prihvatiš da te se to ne tiče.“
Egvena je dorasla za šta? Šta joj je s kosom? Nije imalo nikakvog smisla. Avijenda nije više progovarala o tome; umesto toga, zgulila je nešto sivkastih lišajeva s jedne stene i počela da mu objašnjava kako se uz njihovu pomoć vidaju rane. Ova žena se prebrzo pretvarala u Mudru. Mudre, naravno, nisu na njega obraćale mnogo pažnje. Nisu ni morale, pošto mu je Avijenda moglo bi se reći visila nad ramenom.
