Ostatak Aijela, ili barem Džindoi, svakim su mu danom postajali pomalo bliži; možda su se pomirili s onim što Onaj Koji Dolazi sa Zorom znači za njihov narod, ali Avijenda mu beše jedina prava sagovornica. Svake večeri, Lan je vežbao mačevanje s njim, a Ruark ga je učio koplju i neobičnoj aijelskoj veštini borbe obema šakama i nogama. Zaštitnik je znao nešto i o tome, pa se priključio vežbama. Svi drugi su uglavnom izbegavali Randa, naročito kočijaši: čuli su da je on Ponovorođeni Zmaj, muškarac koji ume da usmerava; kada je uhvatio pogled jednog od njih, čovek ogrubelog lica preblede kao da gleda u samog Mračnog. To ipak nije važilo za Kadera niti zabavljača.
Skoro svakog jutra od njihovog polaska, torbar je dojahivao na jednoj muli iz zaprega koje su Troloci zapalili. S dugom belom maramom obmotanom oko glave i vrata izgledao je još tamnoputiji. Pred Random je pokazivao suštu bojažljivost, ali hladne, nepromenljive oči od nosa su mu zaista činile orlujski kljun.
„Moj gospodaru Zmaju“, zaustio je ujutru posle napada, da bi odmah obrisao znoj uvek prisutnom maramicom i nelagodno se promrdao u izubijanom starom sedlu koje je negde našao za mulu. „Mogu li tako da vas zovem?“
Ugljenisane olupine tri zaprege postajale su sve manje u daljini ka jugu, a sa njima i grobovi dvojice Kaderovih ljudi i poprilično više Aijela. Troloci su odvučeni iz logora i ostavljeni strvinarima lajavim, ušatim stvorenjima Rand nije znao da li su krupnije lisice ili manji psi; izgledali su kao nešto između i lešinarima crveno obrubljenih krila; neki su još uvek kružili nebom kao da se plaše da slete u metež.
„Zovite me kako hoćete“, odgovori mu Rand.
„Moj gospodaru Zmaju, razmišljao sam o onome što ste juče rekli.“ Kader se osvmu kao da se boji da ga neko ne prisluškuje, iako je Avijenda bila s Mudrima, a najbliže uši pedeset koračaja dalje, u njegovoj povorci kola. Uprkos svemu, počeo je da šapuće, nervozno brišući lice. „Ono što ste rekli o vrednosti znanja, kako stvara put ka uzvišenosti. To je istina.“
Rand ga bolje odmeri, ne trepćući, bezizražajnog lica. „To nisu moje reči, nego vaše“, konačno kaza.
„Pa, možda i jesu. Ali istinite su, zar ne, moj gospodaru Zmaju?“ Rand klimnu, a torbar nastavi šapatom, tražeći pogledom prisluškivače. „Pa opet, u znanju može biti i opasnosti. Ako dajete više nego što dobijate. Čovek koji prodaje znanje mora, osim svoje cene, i da se osigura. Da se osigura i obezbedi u slučaju... loših posledica. Zar se ne slažete?“
„Imaš li neko znanje... na prodaju, Kadere?“ Krupni čovek pogleda ka svojoj povorci, pa se namršti. Keila beše sišla da protegne noge, uprkos sve večoj vručini, sva u belom i s belim čipkanim šalom na češljevima od slonovače u gruboj crnoj kosi. Cesto je gledala ka njima dvojici, ali bila je predaleko da bi se video izraz na njenom licu. Ipak je bilo čudno da se neko tako krupan kreće tako lagano. Isendra je sedela kraj kočijaša na predvodničkim kolima i sasvim otvoreno gledala ka njima, izvirujući sa strane belo obojene zaprege; držala se da ne padne pri drmusanju i skretanju puta.
„Ova žena će mi glave doći“, promumla Kader. „Možda ćemo kasnije moći ponovo da razgovaramo, moj gospodaru Zmaju, ako vam je volja.“ Žestoko je mamuznuo mulu, vratio se do predvodničke zaprege i iznenađujuće spretno naskočio na sedište. Privezao je muline uzde za čeličnu alku na ćošku kola, u koja i on i Isendra uđoše da bi ponovo izašli tek kada je došlo vreme da se zanoći.
Prišao mu je i sledećeg dana, i narednih, svaki put kada bi video da je Rand sam, i svaki put je nagoveštavao da zna nešto što bi prodao za odgovarajuću cenu, ali ne bez odgovarajućih mera bezbednosti. Jednom je čak pomenuo da se u zamenu za znanje sve može oprostiti ubistvo, izdaja, baš sve i prilično se oneraspoložio kada je Rand izjavio da se ne slaže. Šta god da je prodavao, bila mu je potrebna Randova zaštita za svako nedelo koje je ikad mogao počiniti.
„Ne znam hoću li otkupiti to znanje“, više puta mu je govorio Rand. „Uvek postoji pitanje cene, zar ne? Postoje cene koje možda ne bih platio.“
Natael je odvukao Randa na stranu te prve večeri, baš kada su se logorske vatre rasplamsale, a miris kuvanja zaplovio među niskim šatorima. Zabavljač je izgledao podjednako uznemireno kao i Kader. „Mnogo sam razmišljao o vama“, reče posmatrajući Randa postrance. „Vaš život je vredan velikog epa. Ponovorođeni Zmaj. Onaj Koji Dolazi sa Zorom. Čovek iz ko zna koliko proročanstava, u ovom i minulim Dobima.“ Povukao je ogrtač oko sebe; raznobojne zakrpe lepršale su na povetarcu. Sumrak je kratko trajao u Pustari; noć i mraz spuštali su se zajedno, hitro. „Kakav je osećaj kad je čoveku prorečena takva sudbina? Moram da znam ako mislim da spevam taj ep.“
„Kakav je osećaj?“ Rand se osvrnuo prema logoru i Džindoima koji su se kretali između šatora. Koliko li će njih poginuti pre kraja? „Umor. Osećaj umora.“
