„Teško da to priliči junaku“, promrmlja Natael. „Ali nije neočekivano s obzirom na vašu sudbu. Nosite svet na plećima, većina bi vas ubila đa može, ostali su budale koje nameravaju da vas iskoriste da ih povedete do moći i slave.“
„Gde ti spadaš, Nataele?“
„Ja? Ja sam običan zabavljač.“ Podigao je rub svog šarenog plašta kao dokaz. „Ne bih se menjao za vaše mesto ni da mi se nudi ceo svet, kada uz njega ide takva sudba. Smrt, ludilo ili i jedno i drugo. ’Njegova krv na stenama Sajol Gula.J Tako kaže Karetonski ciklus, to su Zmajska Proročanstva, zar ne? Da morate umreti da biste spasli budale koje će odahnuti kad doznaju za vašu smrt. Ne, ne bih to prihvatio ni za vašu moć, ni za više od nje.“
„Rande“, progovori Egvena iskoračivši iz duboke tame ogrnuta bledim plaštom s dignutom kapuljačom, „došle smo da vidimo kako se oporavljaš posle lečenja, i jednog ovako vrelog dana.“ S njom beše i Moiraina, lica skrivenog u senci duboke kukuljice, kao i Bair, Amis, Melaina i Seana, glava zamotanih crnim maramama; sve su ga posmatrale, hladne i spokojne kao sama noć. Čak i Egvena. Još nije imala lice Aes Sedai, ali imala je njihove oči.
Isprva nije primetio Avijendu na njihovom začelju. Za tren rau se učinilo da joj vidi sažaljenje na licu, ali i ako je bilo tu, nestalo je čim je opazila njegov pogled. Umišlja. Umoran je.
„Drugi put“, kaza Natael Randu, ali gledao je u žene, onako neobično nakrivljene glave. „Pričaćemo drugi put.“ Uz najblaži naklon, on ode.
„Mori li te budućnost, Rande?“, tiho upita Moiraina kada je zabavljač nestao. „Proročanstva govore kitnjastim, tajanstvenim jezikom. Ne misli se uvek ono što se kazuje.“
„Točak tka kako Točak želi“, odvrati joj on. „Učiniću što moram. Upamti to, Moiraina. Učiniću ono što moram.“ Delovala je zadovoljno, mada se to teško moglo proceniti kod Aes Sedai. Ne bi bila zadovoljna da zna sve.
Natael je dolazio i sledeće večeri, i sledeće, i one posle nje, i svaki put je govorio o epskoj priči koju želi da speva; pokazivao je neku mračnu znatiželju, želeo je da zna kako će se Rand suočiti s ludilom i smrću. Ispostavilo se da je njegova priča zamišljena kao tragedija. Rand svakako nije nameravao da otkriva svoje strahove. Sadržaj njegovog srca i misli može i da ostane unutra. Zabavljač se konačno zamorio slušajući reči: „Učiniću ono što moram“, i prestao je da ga posećuje. Očito bi mu odgovarao samo ep prepun bolnih osećanja. Kada se, razdražen, poslednji put okrenuo i otišao, plašt mu se žestoko zavijorio iza leđa.
Čudan čovek, ali sudeći po Tomu Merilinu, svi zabavljači su takvi. Natael je svakako pokazao i druge zabavljačke osobine. Na primer, imao je veoma visoko mišljenje o sebi. Rand nije mario da li ga zabavljač oslovljava sa svim poštovanjem ili ne, ali Ruarku i Moiraini, kada bi se našao u njenoj blizini, Natael se obraćao kao da im je savršeno jednak. To je baš ličilo na Toma. Takođe, prestao je da zabavlja Džindoe i večeri je većinom provodio u logoru Šaidoa. Šaidoi su brojniji, objasnio je Ruarku kao da je to nešto najočiglednije na svetu. Više publike. Nijednom Džindou se to nije svidelo, ali čak je i Ruark bio nemoćan. U Trostrukoj zemlji, zabavljačima se osporavalo samo pravo na ubistvo.
Avijenda je provodila noći, a povremeno i po nekoliko sati danju, s Mudrima. Sve su se okupljale oko nje, čak i Moiraina i Egvena. Rand je najpre pomislio da je savetuju kako da rukuje njime, kako da mu izvuče ono što žele iz glave. Potom se jednog dana, pod usijanim suncem, ispred družine Mudrih s praskom ukaza plamena kugla velika kao konj, zavrte se i otkotrlja ostavljajući brazdu u sparušenoj zemlji, i na kraju se umanji i zagasi.
Neki od kočijaša zaustaviše preplašene mule i ispratiše kuglu pogledom, dovikujući se u strahu i bunilu uz oštre psovke. Zamor kao talas pređe preko Džindoa, i svi se zagledaše tamo, baš kao i Šaidoi, ali kolone Aijela nisu zastale duže od jednog trena. Tek je među Mudrima bilo osetno pravo uzbuđenje. Sve četiri su se zbile oko Avijende, nadvikujući se i mašući rukama. Moiraina i Egvena su čuvale konje i pokušavale nešto da kažu; premda Rand nije čuo ništa, znao je da im Amis ljutito preti prstom da se ni po koju cenu ne mešaju.
Zagledao se u ogaravljenu rasekotinu pravu poput strele, dugu pola milje, i skrasio se u sedlu. Uče Avijendu da usmerava. Naravno. Eto šta rade. Obrisao je znoj sa čela nadlanicom; nije se oznojio od vreline. Kada se ta plamena kugla stvorila, nagonski je posegnuo za Istinskim izvorom. Kao da je pokušao da zahvati vodu pocepanim sitom. Koliko god da je grabio za saidinom, mogao je grabiti i za vazduhom. To bi mu se jednom moglo dogoditi i kada mu Moć očajnički ustreba. I sam je morao da uči, ali nije imao učitelja. Morao je da uči ne samo zato što ga u suprotnom Moć može usmrtiti i pre nego što nastupe brige o ludilu, već i stoga što je morao da je koristi. Naučiti da je koristi, koristiti je da bi učio. Tako se glasno nasmejao da ga neki Džindoi s nelagodom pogledaše.
