Bio je željan Metovog društva svih tih jedanaest dana i noći, ali Met, sa očima u senci zaravnjenog šešira i crnim kopljem neobične oštrice nalik povijenom maču sa izrezbarenim gavranovima koju je Moć načinila, glavljenim iza jabuke Kockičinog sedla, nikada nije ostajao blizu njega duže od nekoliko minuta.
„Ako ti lice jos malo pocrni od sunca, postaćeš Aijel“ tako je nešto mogao reći sa osmehom, ili: „Zar nameravaš da provedeš ceo život ovde? Ceo svetčeka s drugestrane Zmajevog zida. Vino? Žene? Sećaš li se njih?“ Ali bio je vidno uznemiren i nevoljan da govori o Ruideanu i svemu što mu se tamo desilo čak i više nego Mudre. Pri samom pomenu maglovitog grada ruka mu je stezala crnu dršku; tvrdio je da se ne seća ničega što je doživeo prošavši kroz ter’angreal da bi sam sebi protivrečio govoreći: „Kloni ga se, Rande. Nije nimalo nalik onome u Kamenu. Varaju. Spaljen da sam, žalim što ga ikad videh!“
Rand je jednom pomenuo i Stari jezik, ali Met planu: „Spaljen bio, nemam pojma o krvavom Starom jeziku!“, i galopom odjaha natrag ka torbarskim zapregama.
Tamo je zapravo provodio najveći deo vremena, kockajući se s kočijašima sve dok nisu shvatili da mnogo češće pobeđuje nego što gubi, ma čije kockice koristio i svakog časa zapodevajući razvučene razgovore s Kaderom i Nataelom, ne bi li se približio Isendri. Još od jutra nakon troločkog napada, kada joj se prvi put nasmešio i podigao šešir, bilo je jasno šta mu je na umu. Svake večeri pričao je s njom koliko god je mogao, a jednom se, berući bele pupoljke neke trnovite biljke, tako gadno izbo da je sledeća dva dana jedva držao uzde; uprkos tome nije dozvolio Moiraini da ga Izleči. Isendra ga nije otvoreno ohrabrivala, ali teško ga je mogla oterati uz tako lak, vreo osmeh. Kađer je sve primećivao i nije progovarao, premda je s vremena na vreme gledao u Meta kao lešinar. Ostali su ogovarali.
Jednog kasnog popodneva, dok su mule razvezivane, a šatori podizani, dok je Rand rasedlavao Džede’ena, Met je otišao sa Isendrom u slabašni hlad jedne zaprege pokrivene platnom. Stajali su vrlo blizu jedno drugom. Rand odmahnu glavom i stade timariti svog šarca. Horizont se užario od sunca, a visoke stene su bacile dugačke senke preko logora.
Isendra se poigravala svojom prozračnom maramom kao da razmišlja da li da je skine; smešila se polunapućenih usana, spremna na poljubac. Met joj se, ohrabren, još više primače, samouvereno se smešeći. Spustila je ruku i odmahnula glavom, ali taj izazovni poljubac nije nestao. Ni on ni ona nisu čuli Keilu da prilazi, tako joj je i pored stasa korak bio lagan.
„Je li to ono što želiš, dobri gospodine? Ona?“ Začuvši njen milozvučni glas, oboje poskočiše i razdvojiše se. Nasmejala se podjednako raspevano, tako neobično za takvo lice. „Evo dobre pogodbe za tebe, Metrime Kautone. Jedna marka Tar Valona, i biće tvoja. Takvo derle ne možeš naći ispod dve marke, tako da si na čistom dobitku.“
Met se namršti, kao da bi radije bio ma gde, samo ne tu.
Isendra se pak polako okrenu prema Keili, kao ris prema medvedu. „Previše si slobodna, starice“, blago reče, ali pogled joj beše oštar iznad vela. „Neću više da trpim takve reči. Pripazi malo. Ili bi možda više želela da ostaneš u Pustari.“
Keila se široko nasmešila, ali u očima poput ugljena iza debelih obraza nije bilo ni trunke veselja. „A ti bi želela?“
Isendra odlučno klimnu glavom i reče: „Tarvalonska marka.“ Glas joj beše poput čelika. „Urediću da ti ostane jedna marka kad te ostavimo. Mogu samo da ti zamislim lice kad budeš pokušala da je popiješ.“ Okrenula je leđa i žurno, nimalo zanosno otišla do predvođničkih kola, i nestala u njima.
Keila je s nejasnim izrazom čekala da se bela vrata zatvore, pa se najednom okrenu Metu. Već je krenuo da se otkrade. „Malo je ljudi koji su odbili moju ponudu jednom, a još manje dvaput. Treba da ti bude drago što ništa ne preduzimam zbog toga.“ Nasmejala se i uštinula mu obraz debelim prstima, tako jako da se namrštio, pa se okrenula Randu. „Kažite mu, moj gospodaru Zmaju. Osećam da znate kako je opasno uvrediti ženu. Ona ljutita Aijelka koja vas prati uokolo... Čujem da pripadate drugoj. Možda se ona uvredila jer ste je odbili
„Sumnjam, gazdarice“, procedi on. „Avijenda bi mi zabola nož u rebra kad bi joj se učinilo da tako razmišljam o njoj.“
Ogromna žena se grohotom nasmeja. Posegla je prema Metu i on se zgrči, ali ona ga samo potapša po obrazu koji je malopre štipala. „Vidiš, dobri gospodine? Odbij ženinu ponudu, i možda se neće uvrediti; ali možda“ zamahnula je pesnicom „sleduje nož. Valjana pouka za svakog muškarca. Zar ne, moj gospodaru Zmaju?“ Jedva dišući od smeha, odjurila je da proveri ljude zadužene da brinu o mulama.
Met protrlja obraz i promuca: „Sve su one lude“, pa i sam ode. Ipak, nije se odrekao nasrtanja na Isendru.
