Tako je proteklo jedanaest dana i načeo se dvanaesti, u putu preko jalove, spečene zemlje. Naišli su na još dva skloništa, grube nevelike kuće od kamena nalik skloništu Imre, radi lake odbrane naslonjene uz strmu stranu visoke kamene igle ili brda. Pred jednom je bilo preko trista ovaca, čije su čuvare zapanjile vesti o Randu, kao i o Trolocima u Trostrukoj zemlji. Druga beše prazna; ne opustošena već napuštena. Rand je nekoliko puta ugledao poneku kozu, ovcu ili dugorogu kravu u daljini. Avijenda mu je objasnila da ta krda pripadaju obližnjim uporištima septi, ali on ne vide ni ljude niti ikakvo zdanje koje bi se moglo nazvati uporištem.
Osvanuo je dvanaesti dan; ogromne kolone Džindoa i Šaidoa hodale su razdvojene družinom Mudrih, torbarske zaprege su se kotrljale i pored svađa između Keile i Nataela, i pogleda koje je Isendra slala Randu s Kaderovog krila.
„...i to je tako“, kaza Avijenda i zaklima glavom, sama za sebe. „Sad sigurno razumeš sve o gospodaricama krova.“
„Ne baš“, priznao je Rand. Shvatio je da več neko vreme sluša samo zvuk njenog glasa, ne i reči. „Ali siguran sam da im ništa ne fali “
Tiho je zarežala. „Kada se budeš ženio“, stisnuto progovori, „hočeš li slediti to poreklo koje zmajevi na tvojim rukama dokazuju, ili ćeš zahtevati, kao neki mokrozemski divljak, da sve osim haljine tvoje supruge bude tvoje imanje?“
„Uopšte nije tako“, pobunio se. „Svaka žena iz mog kraja razbila bi glavu muškarcu koji tako razmišlja. Uostalom, zar ne misliš da bi to trebalo da ostane između mene i moje buduće supruge, ko god ona bila?“ Samo se još više natmurila.
Na njegovo olakšanje, sa čela Džindoa dotrča Ruark. „Stigli smo“, osmehnuo se Aijel. „Uporište Hladne stene.“
Rand smrknuto pogleda oko sebe. Na milju ispred video je usku skupinu visokih, strmih brdašaca, ili možda jedno ogromno zaravnjeno brdo ispucalo na delove. Sleva se pružala zaravan prošarana grubom travom, golim trnovitim žbunjem i niskim drvećem sve do prašnjavih brda i zubatih pukotina u tlu, i dalje, do ogromnih kamenih stubova i nazubljenih planina iza njih. Zdesna je krajolik bio isti, samo je popucala žuta ilovača bila ravnija, a planine bliže. Ista ona Pustara koju je gledao otkada su napustili Cendar.
„Gde je?“, upita on.
Ruark pogleda Avijendu, a ona Randa, kao nekog ko je sišao s uma. „Hodi. Pusti da ti rođene oci pokažu Hladne stene.“ Poglavar klana je spustio šoufu na ramena i gologlav potrčao ka ispucalom kamenom zidu ispred njih.
Šaidoi su se već zaustavili i uskomešali oko razapinjanja šatora. Hern i Džindoi skidoše šoufe s glava i trkom se pridružiše Ruarku, vodeći tovarne mule za sobom i vičući nešto u čemu se nisu raspoznavale reči, dok su Device iz pratnje torbara dovikivale kočijašima da poteraju mule za Džindoima. Jedna Mudra pridiže suknje do kolena i potrča da stigne Ruarka Randu se činilo da je Amis, po svetloj kosi; Bair nikako nije mogla da se kreće tako brzo ali ostatak družine Mudrih nije ubrzavao. Moiraina je za tren izgledala kao da će se odvojiti i prići Randu, ali je zastala, prepirući se s nekom od Mudrih koja je i dalje držala povezanu kosu. Aes Sedai se na kraju vratila na mesto, između Egvenine kobile i Lanovog crnog pastuva, tik ispred gai’šaina u belim haljinama što behu zaduženi da vuku tovarne životinje. Ipak, išli su istim pravcem kao Ruark i ostali.
Rand se prignu i ponudi ruku Avijendi. Odmahnula je glavom, a on reče: „Ako nastave ovako da viču, neču te čuti. Šta ako nešto zabrljam jer te nisam čuo?“
Ona progunđa i osvrnu se ka Devicama i torbarskim zapregama, pa uzdahnu i steže njegovu ruku. Podigao ju je ne hajući što je uvređeno zastenjala i zabacio je iza sebe na Džede’ena. Svaki put kada bi pokušala da se sama uzvere, skoro bi ga oborila iz sedla. Dozvolio joj je da uredi svoje teške skute, iako nisu otkrili mnogo iznad mekih čizama do kolena, pa potera šarca u lagan trk. Ovo je Avijendi bilo najbrže jahanje dotad; zgrabila ga je rukama oko struka.
„Ako napraviš budalu od mene pred mojim sestrama, mokrozemče...“, preteći mu je režala u leđa.
„Zašto bi te smatrale budalom? Viđao sam i Bair, Amis i ostale kako ponekad jašu s Moirainom ili Egvenom, da bi razgovarale.“
Tren potom, ona reče: „Prihvataš promene brže nego ja, Rande al’Tore.“ Nije bio siguran kako to da shvati.
Kada je priterao Džede’ena do Ruarka, Herna i Amis, nešto ispred bučnih Džindoa, začudi se. Kuladin je lagano trčao uporedo s njima, ogoljene kose boje plamena. Avijenda svuče Randovu šoufu do ramena. „U uporište moraš ući otkrivenog lica. Pričala sam ti. Moraš i da praviš buku. Odavno su nas primetili, i znaju ko smo, ali običaj je da se pokaže kako ne smeraš iznenadni napad na uporište.“
Klimnuo je, ali je držao jezik za zubima. Ni Ruark i njegovo troje pratilaca ni Avijenda nisu se oglašavali. Pored toga, Džindoi su pravili toliku buku da se pronosilo miljama.
