Kuladinova glava skrete ka njemu. Prezir blesnu preko suncem opaljenog lica, i još nešto. Rand je mržnju i prezir i očekivao, ali razgaljenost? Cemu se to Kuladin radovao?
„Glupi Šaido“, promrsi Avijenda iza njegovih leđa. Možda je bila u pravu; možda mu je njeno jahanje bilo smešno, ali Rand nije verovao u to.
Met dojuri praćen žutosmeđim oblakom prašine. Skinuo je šešir, a oružje beše zadenuo u uzengiju kao konjičko koplje. „Gde smo ovo, Rande?“, upita glasno, da nadjača viku. „One žene su mi samo govorile ’jaši brže, jaši brže’.“ Rand mu objasni, a Met se namrgođeno zagleda u kameno lice brega. „Pretpostavljam da se odavde godinama možeš braniti, ako mas dovoljno namirnica, ali ovo je običan zidić u odnosu na Kamen, ili Tora Harad.“
„Tora, šta?“, upita Rand.
Met sleže ramenima i odgovori: „Negde sam čuo to ime, nekada.“ Ustao je u sedlu i pogledao preko glava Džindoa, prema torbarskoj povorci. „Barem su oni još s nama. Pitam se koliko će im trebati da završe s trgovinom i odu.“
„Neće ići pre Alkair Dala. Ruark kaže da je svaki sastanak poglavara klanova nešto nalik vašaru, čak i ako su tu samo dvojica ili trojica. Budući da dolazi svih dvanaest, čini mi se da Kader i Keila neće hteti to da propuste.“
Met nije bio oduševljen novostima.
Ruark ih povede do najšire pukotine u okomitom kamenom zidu. Bila je desetak koračaja široka na najširem mestu, zasenjena visinom svojih uspravnih stranica. Staza je išla sve dublje, tamna, pa čak i hladna pod samo jednim tračkom neba. Čudan je osećaj bio ići kroz toliki hlad. Aijelske besmislene pokliče osnaži odjek kroz sivosmeđe zidove; kada su iznenada zastali, tišina je delovala zaglušujuće, narušena samo kloparanjem kopita i škripom zaprežnih točkova daleko pozadi.
Zađoše za još jednu krivinu, i pukotina se naprasno raširi u veliki kanjon, dugačak i skoro sasvim prav. Sa svih strana začu se oštra vika nalik leleku iz stotina ženskih grla. Stazu je oivičila gomila naroda žena u širokim suknjama, zamotanih glava, muškaraca u sivkastosmeđim kaputima i pantalonama, kadin’sorima, kao i Devica koplja; svi su mahali u znak dobrodošlice, lupali u šerpe i pravili buku na druge načine.
Rand je zinuo u čudu, ali ne samo zbog opšte zbrke. Unutrašnji zidovi kanjona bili su zeleni, a sa svake strane do pola zida behu poređane uzane terase. Shvatio je da to nisu samo terase, već malene kuće zaravnjenih krovova od sivog kamena ili žute gline; kao da su ređane jedna na drugu u grozdove prošarane uskim stazama, a svaki njihov krov bio je bašta graška, tikvica, paprika, dinja i nekog nepoznatog povrća. Posvuda je bilo kokošaka, najcrvenijih koje je ikad video, i neke neobične, pirgavosive krupnije živine. Deca, većim delom obučena kao i stariji, i gai’šaini u belim haljinama pronosili su velike glinene krčage kroz zasade, očito zalivajući svaku biljku ponaosob. Aijeli nemaju naselja, uvek su mu to govorili, ali ovo je svakako bila varoš pristojne veličine, pa makar i najčudnija za koju je znao. Buka beše prejaka, i nije mogao da postavi pitanja koja su mu padala na pamet na primer, kakve to okrugle voćke, sjajnije i crvenije od jabuka, rastu u onom niskom, bledolistom žbunju; ili kakve su ono uspravne stabljike širokog lišća načičkane krupnim žutim bobicama? Toliko je dugo bio zemljoradnik da je morao da se zapita.
Ruark i Hern usporiše, kao i Kuladin, ali produžiše živahnim korakom. Zadenuli su koplja kroz remenje tobolaca na leđima. Amis je nastavila da trči, smejući se kao devojčica, dok su se muškarci sporije probijali kroz središte kanjona ispunjeno ljudima. Krici žena iz uporišta titrali su u vazduhu, bezmalo jači od zvonjave šerpi. Avijenda reče Randu da krene za njima. Met je izgledao kao da će se svakog časa okrenuti i odjahati napolje.
Na najdaljem kraju kanjona, zid se izvijao tako da je u podnožju pravio dubok, senovit kutak. Avijenda mu je rekla da sunce tamo nikada nije zašlo, i da su uvek hladne stene dale ime uporištu. Ispred te tame dizala se jedna velika siva stena, zaravnjena da bi služila kao podijum; na njoj je stajala Amis pored još jedne žene.
Ta žena, vitka uprkos debeloj suknji, s maramom na glavi i plavom kosom prosutom do struka, prosedom na slepoočnicama, izgledala je starije od Amis, ali i dalje prilično privlačno. Tek se pokoja tanana bora nazirala u uglovima njenih sivih očiju. Nosila je isto što i Amis, običan smeđi šal preko ramena, i ništa bogatije narukvice i ogrlice od zlata i rezbarene slonovače, ali ovo je bila Lijana, gospodarica krova uporišta Hladne stene.
Treperavi, pištavi zvuci uminuše, i Ruark zastade pred stenom, korak ispred Herna i Kuladina. „Molim za dozvolu da kročim u tvoje uporište, gospodarice“, zvonko je progovorio.
„Imaš moju dozvolu, poglavaru klana“, podjednako svečano i glasno odvrati plavokosa žena. Nasmešila se, pa znatno toplije dodade: „Hlade moga srca, uvek ćeš imati moju dozvolu.“
„Zahvalan sam, gospodarice krova nad mojim srcem.“ Ni ovo nije zvučalo previše uštogljeno.
