Istupio je i Hern. „Gospodarice krova, molim za dozvolu da kročim pod tvoj krov.“
„Imaš moju dozvolu, Herne“, odgovori Lijana kršnom čoveku. „Pod mojim krovom uvek ima vode i hlada za tebe. Septa Džindo je uvek dobrodošla.“
„Zahvalan sam, gospodarice krova“, Hern potapša Ruarka po ramenu pa se vrati svojima; aijelske ceremonije su očito bile kratke i jezgrovite.
Kuladin nadmenim koracima priđe Ruarku: „Molim za dozvolu da kročim u tvoje uporište, gospodarice krova.“
Lijana zatrepta, i namršti se. Iza Randa se začuo žamor, uzbuđeno mrmljanje stotina grla. Vazduh se za tren ispunio opasnošću. Očito je i Met to osetio; prihvatio se koplja i osvrnuo da vidi šta se to dešava među Aijelima.
„Šta se dešava?“, tiho upita Rand preko ramena. „Zašto ne odgovara?“
„Postavio je pitanje kao da je poglavar klana“, s nevericom prošaputa Avijenda. „Taj čovek je budala. Mora da je lud! Ako ga bude odbila, izazvaće nevolje sa Šaidoima. S obzirom na uvredu, verovatno će tako i biti. Neće biti krvne zavade šta god umišljao, on nije poglavar klana ali biće nevolje.“ Između dva udaha, glas joj se zaoštrio. „Zar nisi slušao? Nisi! Mogla je odbiti čak i Ruarka, i on bi morao da ode. To bi slomilo klan, ali i to je u njenoj moći. Ona sme da odbije i Onog Koji Dolazi sa Zorom, Rande al’Tore. Naše žene nisu bespomoćne kao vaše mokrozemke koje, ako nisu kraljice ili plemkinje, moraju da plešu muškarcima kako bi zaradile večeru!“
Blago je odmahnuo glavom. Svaki put kada bi prekorio sebe što premalo zna o Aijelima, Avijenda bi ga podsetila koliko malo ona zna o svima ostalima. „Voleo bih da te jednog dana upoznam sa Ženskim krugom Emondovog Polja. Bilo bi... zanimljivo... slušati te kako im objašnjavaš njihovu bespomoćnost.“ Osetio je da mu se pomera iza leđa, da bi mu bolje pogledala lice, tako da je pazio da ne promeni izraz. „Možda bi i one tebi nešto objasnile.“
„Imaš moju dozvolu“, zausti Lijana a Kuladin se nadmeno nasmeši „da stupiš pod moj krov. Pronaći ćemo i vodu i hlad za tebe.“ Stotine tihih uzdaha stvoriše prilično glasan zvuk.
Plamenokosi čovek zadrhta kao ošinut, a lice mu se razbukta od gneva. Kao da nije znao šta da čini. Stegao je sopstvene ruke da se ne bi mašio za koplja, i osorno koraknuo napred zureći u Lijanu i Amis; potom se okrenuo i hitro posao natrag prema skupu, jarosnim pogledom izazivajući nekoga da progovori. Konačno se skrasio nedaleko od mesta s kog je i pošao, i uperio oči u Randa. Plave oči mu behu vrelije od žara.
„Dočekala ga je kao prosjaka“, prošapta Avijenda, „kao nekog ko nema nikog svog. Najstrašnija uvreda za njega, ali ne i za Šaidoe.“ Iznenada ga je tako jako munula pesnicom u rebra da Rand zaječa. „Polazi, mokrozemče. Ponećeš se sa onoliko časti koliko si od mene upio; svi će znati da sam te ja podučila! Kreći!“
Prebacivši nogu preko sedla, sjahao je s Džede’ena i pridružio se Ruarku. Nisam ja Aijel} pomislio je. Ne razumem ih, i ne smem dozvolili da mi se previše dopadnu. Ne smem.
Niko drugi to nije učinio, ali on se pokloni pred Lijanom; tako beše vaspitan. „Gospodarice krova, molim za dozvolu da kročim pod tvoj krov.“ Čuo je kako Avijendi zastaje dah. Trebalo je da kaže ono drugo, ono što je Ruark izgovorio. Poglavareve oči se zabrinuto suziše i skrenuše prema njegovoj ženi, a Kuladinovo crveno lice izvitoperi se u prezriv osmeh. Tihi žamor gomile odavao je zbunjenost.
Gospodarica krova odmeri Randa još pomnije nego Kuladina, od glave do pete i natrag, i primeti da mu šoufa spuštena na ramena leži na crvenom kaputu kakve Aijeli zacelo nikada ne nose. Upitno je pogledala Amis, a ova klimnu glavom.
„Takva skromnost“, polako prozbori Lijana, „prikladna je za muškarca. Retki su oni koji je pronađu.“ Raširila je svoje tamne skute i nespretno se naklonila Aijelke to inače ne čine ali ipak je odgovorila njegovom naklonu. „Kar’a’karn ima dozvolu da kroči u moje uporište. Za poglavara nad poglavarima uvek će biti vode i hlada u Hladnim stenama.“
Začu se još jedan gromoglasan lelek žena, ali Rand nije znao da li je upućen njemu ili svečanosti. Kuladin se umiri i pogleda ga s nepatvorenom mržnjom, pa žustro ode. Grubo je okrznuo Avijendu koja se nespretno spuštala s pegavog pastuva. Narod se već razilazio, i on se brzo izgubi među njima.
Met se, sjahujući, zagledao ka Kuladinu. „Čuvaj se u njegovoj blizini, Rande“, prošaputao je. „Ozbiljan sam.“
„To mi svi kažu“, odvrati Rand. Torbari su se već spremali da trguju u središtu kanjona, a Moiraina i ostale Mudre pojaviše se na ulazu, praćene daleko slabijim klicanjem i zveketom šerpi nego pri dočeku koji je priređen Ruarku. „Ne zadaje on meni brige.“ Nisu njega mučili Aijeli, već Moiraina s jedne i Lanfear s druge strane. Gde bik našao veću opasnost od njih? Skoro da se nasmejao. Amis i Lijana su sišle, a Ruark ih, na Randovo iznenađenje, obe zagrli. Obe behu visoke, kao i većina Aijelki, pa su opet bile samo do ramena poglavaru. „Upoznao si moju ženu Amis“, kaza Randu. „Sada upoznaj moju ženu Lijanu.“
