A onda pogleda Lanfear. I dalje je visila u vazduhu, spokojno kao da se šeta duž nekog potoka. Pokušavala je da ga zavara, da ga smekša. Rand stade da okleva nad tokovima što su je držali. Ako ih zaveže i ostavi je tu, mogla bi pola Kamena da pretvori u ruševine pokušavajući da se oslobodi – i to ako je neki Trolok u prolazu ne ubije, misleći da je jedna od žena iz Kamena. To ne bi trebalo da ga muči – ne smrt jedne Izgubljene – ali gnušao se i same pomisli da jednu ženu – ili ikoga – prepusti Trolocima dok je bespomoćna. Međutim, jedan pogled na njen ledeni spokoj rastera tu misao. Niko i ništa u Kamenu nije u stanju da joj naškodi, sve dok ona može da usmerava. Samo kad bi mogao da pronađe Moirainu da je odseče...
Ali Lanfear mu još jednom ote odluku iz ruku. Rand se trže od udara presečenih tokova, a ona se lagano spusti na pod. Rand je zabezeknuto pogleda. Lanfear se za korak udalji od zida i smireno namesti suknje. „Ne možeš to da uradiš“, glupo izusti on, a Izgubljena mu se nasmeši.
„Ne moram da vidim neki tok da bih ga raščinila, ako znam šta radi i gde je. Vidiš, moraš mnogo toga da naučiš. Sviđaš mi se takav. Ranije si uvek bio ukočen i previše siguran u sebe. Bolje je kada stupaš pomalo nesigurno. Jesi li zaboravio na Kalandor?“
Rand je i dalje oklevao. Jedna od Izgubljenih bila je pred njim. I baš ništa u vezi s tim nije mogao da uradi. Okrete se i pojuri za Kalandor.
Činilo mu se kao da ga njen smeh prati.
Ovog puta nije zastajkivao da se bori s Trolocima ili Mirdraalima, niti usporavao jurnjavu kroz Kamen, sem ako mu se ne bi našli na putu. A onda bi njegov ognjeni mač prosekao put kroz njih. Video je Perina i Failu. On je u rukama držao sekiru, a ona mu je noževima čuvala leđa. Izgleda da su Troloci bili jednako nevoljni da se suoče s njegovim žutim očima kao i sa sečivom njegove sekire. Rand ih ostavi za sobom, ni ne osvrnuvši se. Ako neko od Izgubljenih uzme Kalandor, niko u Kamenu neće dočekati zoru.
Potpuno bez daha, Rand protrča kroz predvorje ispunjeno stubovima, preskačući mrtve, i Branitelje i Troloke, u žurbi da stigne do Kalandora. Zalete se i raskrili vrata svojih odaja. Mač Koji To Nije blistao je na svom stalku, obasut zracima zalazećeg sunca. I čekao ga.
Sada kada ga je ugledao, bezbednog, skoro da mu se gadilo da ga uzme u ruke. Jednom je upotrebio Kalandor u svrhu za koju je načinjen. Samo jednom. Znao je šta ga čeka kada ga ponovo uzme u ruke i upotrebi da zahvati Moć iz Istinskog izvora u daleko većoj meri no što to ijedno ljudsko biće bez pomoći može. Skoro da nije imao snage da raščini crvenozlatni ognjeni mač. Kada plameno sečivo nestade, skoro da ga ponovo prizva.
Olovnih nogu, Rand obiđe leš Sivog čoveka i lagano spusti šake na balčak Kalandora. Bio je leden, kao neki kristal koji je dugo bio u mraku, ali na dodir nije bio toliko gladak da bi klizio iz šaka.
Nešto ga natera da digne pogled. U dovratku je stajala Sen, i oklevala. Mrtvački bledo lice i bezoki pogled behu okrenuti ka Kalandoru.
Rand povuče saidin. Kroz Kalandor. Mač Koji To Nije blesnu, kao da mu je u rukama podnevno sunce. Moć ga ispuni i zatutnja mu kroz vene kao grmljavina. Izopačenost ga poplavi talasom crnila. Rastopljeno stenje kolalo mu je kroz žile, a studen duboko u njemu sledila bi sunce. Morao je da ga upotrebi, ili da se rasprsne kao gnjila dinja.
Mirdraal se okrete da pobegne, a crna odeća i oklop odjednom se sručiše na pod, ostavivši za sobom samo prašinu u vazduhu.
Rand nije bio ni svestan da usmerava dok se sve nije okončalo. Ni da mu život od toga zavisi, ne bi znao da kaže šta je uradio. Ali s Kalandorom u rukama bio je nedodirljiv, i život mu ni od čega nije zavisio. Moć je tutnjala kroz njega kao otkucaji srca same zemlje. S Kalandorom u rukama nije bilo ničeg što nije mogao da uradi. Moć ga je tukla, kao čekić koji može da smrvi planine. Jedna usmerena nit oduva Mirdraalove raspršene ostatke u predvorje, zajedno s njegovom odećom i oklopom – a jedan sićušan tok ih potpuno sagore. Rand izađe iz svojih odaja i upusti se u lov na one što su došli njega da love.
Neki od njih stigli su čak do predvorja. Još jedna Sen i čopor prestravljenih Troloka stajali su pred stubovima naspram Randovih vrata i nepomično gledali pepeo koji je leteo kroz vazduh – poslednje ostatke Mirdraala i njegove odore. Čim ugledaše Randa s blistavim Kalandorom u rukama, Troloci zaurlaše kao zveri, dok je Sen stajala nepokretna od zaprepašćenja. Rand im nije pružio priliku da pobegnu. I dalje ravnomerno koračajući ka njima, on stade da usmerava, a oganj buknu iz golog crnog mermera ispod Senkinog nakota. Plamen beše toliko vreo, da je Rand morao rukom da zakloni lice. Dok je stigao do njih, oganj se izgubio. Ostali su jedino garavi krugovi na mermeru.
