Dolazak Senke полностью

„Sutra ću ti reći šta nameravam da uradim.“ Nešto od toga. Dođe mu da se naglas nasmeje na pomisao kako bi Moiraina izgledala da joj sve saopšti. Ako i sam u potpunosti zna šta će uraditi. Lanfear mu je i ne znajući dala poslednji komadić slagalice. Noćas ga je samo još jedan korak čekao. Ruka kojom je držao Kalandor poče da mu drhti. S njim nema šta ne može da uradi. Još nisam poludeo. Ne toliko da bih to učinio. „Sutra. A sada, ako Svetlost da, dobra noć svima nama.“ Sutra će početi da baca drugačije munje. Biće to munje što će ga možda spasti. Ili ubiti. Još nije poludeo.

Samo u spavaćici, Egvena duboko uzdahnu i ostavi kameni prsten pored otvorene knjige na noćnom stočiću. Sav poprskan smeđim, crvenim i plavim pegama i prugama, prsten je bio neznatno prevelik da bi se nosio na ruci. Takođe je bio čudnog i izvitoperenog oblika. Bio je spljošten i izuvijan, tako da bi vrh prsta što prati njegovu ivicu načinio krug kroz prsten pre no što bi se vratio na početnu tačku. Iako je to naizgled nemoguće, prsten je imao samo jednu ivicu.

Egvena nije ostavila prsten iz neke želje da pretrpi neuspeh. Ranije ili kasnije, moraće da se okuša bez njega, ili u suprotnom nikada neće zaplivati kroz vode snoviđenja, već se samo brčkati u plićaku. Nema razloga zašto to ne bi bilo smesta. Bio je to povod za ostavljanje prstena. Zaista.

Debela knjiga kožnih korica nosila je naslov Putovanje u Tarabon, a napisao ju je Eurijan Romavni iz Kandora – i to pre pedeset tri godine, sudeći prema datumu koji je autor naveo u prvom redu, ali za tako kratko vreme ništa se suštinsko nije promenilo u Tančiku. Sem toga, bila je to jedina knjiga, koju je ona mogla da nađe, s korisnim crtežima. U većini knjiga bili su samo portreti kraljeva, ili kitnjasti prikazi bitaka, što su ih nacrtali ljudi koji u tim bitkama nisu učestvovali.

Oba prozora bila su mračna, ali bilo je dovoljno svetla zahvaljujući fenjerima. Jedna visoka voštana sveća gorela je u pozlaćenom svećnjaku na noćnom stočiću. Morala je lično da je donese. Ovo nije bila noć da se sluškinja šalje po sveću. Većina slugu starala se o ranjenima ili oplakivala voljene što su poginuli, ukoliko nisu i sami bili ranjeni. Bilo ih je toliko mnogo da su Lečile samo one što bi bez toga umrli.

Elejna i Ninaeva čekale su sedeći u visokim stolicama privučenim sve do širokog kreveta s visokim i izrezbarenim stubovima što su držali baldahin. Pokušavale su da prikriju svoj strah. Elejni je sasvim zadovoljavajuće pošlo za rukom da očuva izgled državničke smirenosti, koji je jedi no kvarila time što se zabrinuto mrštila i grizla donju usnu kad god bi mislila da je Egvena ne gleda. Ninaeva je prosto zračila samopouzdanjem, kao onda kada ju je tešila i ušuškavala u krevet dok bi bila bolesna, ali Egvena je prepoznala njen pogled. U njemu se videlo da je Ninaeva prestravljena.

Avijenda je prekrštenih nogu sedela kraj vrata. Njena smeđa i siva odeća oštro se isticala naspram tamnoplavog ćilima. Aijelka je ovog puta za pojasom imala svoj dugi nož i tobolac načičkan strelama, a preko kolena četiri kratka koplja. Njen mali okrugli kožni štit bio joj je nadohvat ruke, prebačen preko rožanog luka u tobolcu od šivene kože, načinjenom tako da je mogla da ga nosi preko leđa. Posle onoga što se večeras odigralo, Egvena nije mogla da je krivi što je naoružana. I sama je još želela da bude spremna da baci munju.

Svetlosti, šta je Rand ono uradio? Oganj ga spalio, prestravio me je skoro koliko i Seni. Ako ne i gore. Nije pošteno da je on u stanju da tako nešto uradi, a ja ne mogu ni tokove toga da vidim.

Pope se u krevet i položi knjigu kožnih korica na kolena, namrštivši se kada pogleda kartu Tančika. Na njoj je, zapravo, bilo malo korisnog. Desetak tvrđava oko luke štitilo je grad podignut na tri brdovita poluostrva: Verani na istoku, Maseti u središtu i Kalpeni, najbliže moru. Beskorisno. Nekoliko velikih trgova, nešto brisanog prostora, što su izgleda bili parkovi, i čitav niz spomenika vladarima odavno mrtvim. Sve je to bilo potpuno beskorisno. Sem toga, na karti je bilo prikazano nekoliko palata i nekih čudnih stvari. Na primer, jedna od njih bio je Veliki krug na Kalpeni. Na karti je bio prikazan kao običan prsten, ali Romavni ga je opisao kao ogromno mesto za okupljanje, u kome su hiljade ljudi mogle da gledaju konjske trke ili iluminatorski vatromet. Na Maseti je bio Kraljev krug, koji je bio veći od Velikog kruga, a na Verani Panarhov krug, tek nešto malo manji. Matična kuća Iluminatora takođe je bila označena. Sve to bilo je potpuno beskorisno. A ni u tekstu knjige ničega korisnog nije bilo.

„Jesi li potpuno sigurna kako želiš da ovo isprobaš bez prstena?“ – tiho je upita Ninaeva.