„Smrt ne može biti Izlečena, Rande. Ti nisi Tvorac.“
Zagledavši se u te mrtve oči, Rand polako povuče svoje tokove. Telo ukočeno pade na pod. Telo. A onda Rand zabaci glavu i zaurla divlje kao Trolok. Ognjene pletenice zariše se u zidove i tavanicu, dok je on urlikao od besa i bola.
Klonuvši, pustio je saidin i odgurnuo ga od sebe. Beše to kao da je gurao ogromnu stenu, kao da se odricao života. Kada Moć ode, napusti ga i snaga. Ali izopačenost je ostala, kao pogana mrlja koja ga pritiska svojom tamom. Morao je da se osloni na Kalandor kako bi ostao na nogama.
„Ostali.“ Bilo mu je teško da govori; grlo ga je bolelo. „Elejna, Perin, ostali? Jesam li i za njih zakasnio?“
„Nisi zakasnio“, mirno odvrati Moiraina. Ali nije mu prišla, a Lan je izgleda bio spreman da se baci između nje i Randa. „Ne smeš da...“
„Jesu li živi?“ – viknu Rand.
„Jesu“, uveri ga ona.
Rand umorno klimnu, osetivši olakšanje. Pokuša da ne gleda devojčino telo. Tri dana čekanja, samo da bi mogao da uživa u nekoliko ukradenih poljubaca. Da se pre tri dana pokrenuo... Ali za ta tri dana naučio je neke stvari koje bi mogao da primeni, samo ako ih spoji. Ako. Ako ništa drugo, nije bilo prekasno za njegove prijatelje. Ne za njih. „Kako su Troloci ušli? Ne verujem da su se, kao Aijeli, popeli uz zidine. Ne dok je sunce na nebu. Da nije možda zašlo?“ A onda odmahnu glavom, da je malo raščisti. „Nije bitno. Troloci. Kako?“
Lan mu je odgovorio. „Kasno po podne osam velikih barki za prevoz žita pristalo je uz dokove. Očigledno se niko nije setio da se zapita zašto bi natovarene žitne barke dolazile
Rand ponovo klimnu, i skoro se sruši na zemlju. Lan se odjednom stvori kraj njega i prebaci Randovu ruku preko svog ramena da ga pridrži. Moiraina mu prisloni šake uz lice. Randa probi hladnoća, ali ne razarajuća studen punog Lečenja, već mraz koji sa sobom odnese umor. Većinu umora. Ostalo je zrnce, kao da je čitavog dana plevio duvan. Rand se izmače od podrške koja mu više nije bila potrebna. Lan ga je oprezno gledao, da vidi može li sam da stoji, ili možda stoga što Zaštitnik nije bio siguran koliko je opasan, koliko je pri svesti.
„Namerno sam nešto ostavila“, kaza mu Moiraina. „Noćas ti je potreban san.“
San. Premnogo toga mora da se uradi da bi spavao. Ali on svejedno ponovo klimnu. Nije želeo da ga ona uhodi. A onda reče: „Lanfear je bila ovde. Nije odgovorna za ovo. Tako je rekla, i verujem joj. Ne izgledaš iznenađeno, Moiraina.“ Da li bi se iznenadila da čuje Lanfearinu ponudu? Da li bi nju bilo šta moglo da iznenadi? „Lanfear je bila ovde i pričala sa mnom. Nije pokušala da me ubije, a ja nisam pokušao da ubijem nju. A ti nisi iznenađena.“
„Čisto sumnjam da bi ti mogao da je ubiješ. Za sada.“ Kratak pogled njenih tamnih očiju upućen ka Kalandoru skoro da beše neprimetan. „Ne bez pomoći. A sumnjam da će ona pokušati tebe da ubije. Za sada. Premalo znamo o Izgubljenima, a najmanje o njoj, ali znamo da je volela Lijusa Terina Telamona. Preterano bi bilo reći da si bezbedan od nje – mnogo šta je ona u stanju da ti uradi, što te ne bi ubilo – ali ne verujem da će pokušati da te ubije, sve dok misli kako može da povrati Lijusa Terina.“ Lanfear ga želi. Kći noći, kojom majke plaše svoju decu. On je se, valjda plašio. Skoro da se nasmeja. Oduvek je osećao krivicu kad bi pogledao bilo koju ženu, sem Egvene – a Egvena ga ne želi. Ali kći naslednica Andora hoće da ga ljubi, ako ništa drugo, a jedna od Izgubljenih tvrdi da ga voli. To je skoro dovoljno da čovek prasne u smeh. Skoro. Lanfear je izgleda bila ljubomorna na Elejnu. Nazvala ju je bledokosom sapunicom. Ludilo. Sve je to ludilo.
„Sutra.“ Okrete se da pođe.
„Sutra?“ – ponovi Moiraina.
