Dolazak Senke полностью

Ponovo se zaputio u dubine Kamena, i svaki Trolok i Mirdraal koga je video nastradao je od plamena. Palio ih je dok su se borili protiv Aijela ili Tairenaca, i dok su ubijali sluge što su pokušavali da se brane kopljima ili mačevima palih Branitelja. Palio ih je dok su bežali od njega, i dok su jurili svoje žrtve. A onda poče da se kreće sve brže, pa da trči, pored ranjenika – koji su često nezbrinuti ležali u hodnicima – i pored leševa. Ali to nije bilo dovoljno; nije mogao dovoljno brzo da se kreće kroz Kamen. Iako je ubijao na desetine Troloka, ostali su i dalje klali, makar samo u pokušaju da pobegnu od njega.

A onda odjednom stade u nekom širokom hodniku, okružen mrtvima. Mora nešto da učini – nešto više. Moć mu kliznu kroz kosti, kao samo suštastvo ognja. Nešto više. Moć mu zaledi krv u žilama. Nešto da ih sve pobije – sve odjednom. Potopi ga izopačenost saidina, kao planina natrule prljavštine što preti da mu pokopa dušu. Rand diže Kalandor visoko iznad glave i prigrli Izvor, toliko da mu se učinilo kako će vrištati vriskove od sleđenog plamena. Mora sve da ih pobije.

Odmah ispod tavanice, iznad njegove glave, vazduh lagano stade da se komeša, okrećući se sve brže i brže, u krugu ispunjenom crvenilom, crnilom i srebrom, što je strujao i urušavao se sam u sebe, sve više ključao i šištao dok je bivao sve manji.

Randovo lice obli se znojem kada diže pogled. Nije imao predstave šta je to. Jedino je znao da je bezbrojnim munjevitim tokovima povezan s time. Šta god da je bilo, imalo je masu. Težina mu se povećavala dok se urušavalo u sebe. Kalandor je sve snažnije blistao, u taj sjaj nije više moglo da se gleda. Rand sklopi oči, ali svetlost mu je blistala kroz kapke. Moć je kolala kroz njega, kao pobesnela bujica što preti da ga odnese u taj kovitlac. Morao je da ga pusti. Morao je. Natera sebe da otvori oči, i kao da se zagleda u sve svetske oluje sabijene na veličinu troločke glave. Mora da... mora da... mora da...

Sada. Ta misao oglasi se na ivici njegove svesti kao luđački smeh. Rand preseče tokove što su jurili iz njega, ostavivši kovitlac da zavija, kao kad testera seče kost. Sada.

I munje dođoše, blistajući na sve strane duž tavanice, kao srebrni potoci. Jedan Mirdraal izađe iz nekog poprečnog hodnika, i pre no što stiže da načini još jedan korak šest blistavih munja zari se u njega i rastrže ga. Drugi potoci tekli su dalje, šireći se niz svako račvanje hodnika. Svakog trena bilo ih je sve više i više.

Rand pojma nije imao šta je to načinio, niti kako radi. Jedino je mogao da stoji tu i drhti od Moći koja ga je ispunila i zahtevala da je upotrebi. Makar ga to i uništilo. Osećao je kako Troloci i Mirdraali umiru, dok ih munje probadaju i ubijaju. Znao je da je u stanju sve da ih pobije, svuda na svetu. Znao je to. S Kalandorom u rukama mogao je da uradi šta god poželi. I znao je da bi ga to ubilo.

Munje izbledeše i zamreše s poslednjim Senkinim nakotom. Kovitlac iznad Randove glave uruši se u sebe i nestade uz glasan prasak vazduha što je pojurio da popuni naglo nastalu prazninu. Ali Kalandor je i dalje blistao kao sunce, a Rand se tresao od Moći.

Moiraina je bila tu, na desetak koraka od njega, i zapanjeno ga gledala. Haljina joj beše uredna, svaki plavi svileni nabor na svom mestu, ali kosa joj beše raščupana. Delovala je umorno – i zapanjeno. „Kako... Da nisam videla, ne bih poverovala da je ovo što si upravo uradio uopšte moguće.“ A zatim se i Lan pojavi, napola trčeći niz hodnik, s mačem u ruci, lica krvavog, a kaputa poderanog. Ne skidajući pogled s Randa, Moiraina diže ruku i zaustavi Lana dalje od nje. I podalje od Randa. Kao da je preopasan čak i da mu Lan priđe. „Jesi li... dobro, Rande?“

Rand otrže pogled od nje i spusti ga na telo jedne tamnokose devojke – skoro deteta. Ležala je na leđima, razrogačenih očiju uprtih u tavanicu. Haljina joj beše natopljena krvlju. On se tužno povi da joj skloni pramen kose s lica. Svetlosti, ona jeste samo dete. Zakasnio sam. Zašto ranije nisam ovo učinio? Dete!

„Pobrinuću se da se neko poštara za nju, Rande“, nežno kaza Moiraina. „Sada joj ne možeš pomoći.“

Ruka mu je toliko drhtala da je jedva držao Kalandor. „Sa ovim, mogu bilo šta da uradim.“ Samome mu se činilo da mu je glas promukao i preoštar. „Bilo šta!“

„Rande!“ – žurno kaza Moiraina.

Ali nije hteo da sluša. Moć beše u njemu. Kalandor blesnu i on postade Moć. Stade da usmerava, terajući tokove u detinje telo, tragajući i nespretno pokušavajući nešto da uradi. Ona ustade, ali ruke i noge bile su joj neprirodno ukočene.

„Rande, ne možeš to da uradiš. Ne to!“