„Jesam“, odgovori Egvena, što je spokoj nije mogla. Utroba joj se prevrtala kao kad je večeras videla prvog Troloka, kako onu jadnicu drži za kosu i kolje je kao zeca. Nimalo joj nije pomoglo što je tog Troloka ubila. Žena je svejedno bila mrtva. Nije mogla da zaboravi njeno vrištanje. „Ako ne bude radilo, pokušaću s prstenom.“ Nagnula se i označila noktom svecu. „Probudite me kada dogori dovde. Svetlosti, volela bih da imamo sat.“
Elejna joj se nasmeja, naizgled lakog srca. Skoro da joj je pošlo za rukom da zvuči neusiljeno. „Sat u odaji za spavanje? Moja majka ima deset satova, ali nikada nisam čula za sat u odaji za spavanje.“
„Pa, moj otac ima samo jedan sat“, progunđa Egvena, „jedini u čitavom selu, i želela bih da je sada ovde. Misliš li da će za sat dogoreti dovde? Ne želim da spavam duže od toga. Morate me probuditi čim plamen stigne do zareza. Istog trena!“
„Hoćemo“, reče Elejna, pokušavajući da joj stiša strahove. „Obećavam.“
„Kameni prsten“, odjednom kaza Avijenda. „Budući da ga ti ne koristiš, Egvena, zar ne bi neko – jedna od nas – mogao da ga upotrebi da pođe s tobom?“
„Ne“, promrmlja Egvena.
„Zar ga samo ti možeš koristiti, Egvena?“ – upita Aijelka.
„Sve tri ga možemo koristiti“, odgovori joj Ninaeva, „pa čak i ti, Avijenda. Žena ne mora imati dar usmeravanja da bi ga koristila, dovoljno je da je prsten u dodiru s njenom kožom dok spava. Moguće je da bi čak i muškarac mogao njime da se služi. Ali mi ne poznajemo Tel’aran’riod kao Egvena, niti zakone koji u njemu vladaju.“
Avijenda klimnu. „Shvatam. Lako je moguće načiniti greške kada ne znaš kuda ideš, i to greške koje bi mogle i druge sem tebe da povuku u smrt.“
„Tačno tako“, odvrati Ninaeva. „Svet snova je veoma opasno mesto. Toliko znamo.“
„Ali Egvena će biti oprezna“, dodade Elejna, obrativši se Avijendi, iako je to krajnje očigledno bilo upućeno Egveni. „Obećala je. Samo će malo da razgleda – i to krajnje oprezno! – i ništa više.“
Egvena se usredsredi na kartu. Oprezno. Da nije tako ljubomorno čuvala svoj izvitopereni kameni prsten – smatrala ga je svojim; Dvorana Kule možda se ne bi složila s tim, ali oni nisu ni znali da ga ima – da je samo bila voljna da Elejni ili Ninaevi dopusti da ga češće koriste, možda bi dovoljno znale da sada pođu s njom. Ali nije zbog žaljenja izbegavala da ih pogleda. Nije želela da joj primete strah u očima.
Tel’aran’riod. Nevidljivi svet. Svet snova. Nisu to bili svakodnevni snovi običnih ljudi, mada su oni ponekad nakratko dolazili u dodir s Tel’aran’riodom. Bili su to snovi koji su delovali potpuno stvarno, kao pravi život. Jer su upravo to i bili. Na neki veoma čudan način, šta god da se dogodi u Svetu snova postajalo bi stvarnost. Ništa što se tamo odigralo nikakvog uticaja ne bi imalo na ono što jeste – vrata otvorena u Svetu snova i dalje bi na javi bila zatvorena; drvo tamo posečeno na javi bi i dalje postojalo – ali ipak bi žena lako mogla poginuti, ili biti umirena. Ničim se nije mogla opisati čudnovatost Tel’aran’rioda. U Nevidljivom svetu čitav svet bio je potpuno otvoren, a možda čak i drugi svetovi – ma koje mesto bilo je potpuno dostižno. Ili je to, u najmanju ruku, važilo za njegov odraz u Svetu snova. Onaj ko zna kako – Snevač – mogao bi tamo da pročita tkanje Šare: prošlost, sadašnjost i budućnost. Ali u Beloj kuli još od Korijanin Nedeal, pre skoro pet stotina godina, nije bilo Snevača,
U Egveninoj torbici bio je spisak ter’angreala koje su pripadnice Crnog ađaha ukrale kada su pobegle iz Kule. Većina njih bila je toliko mala da bi mogla stati u džep. Sve tri su imale po primerak tog spiska. Pored trinaest ukradenih ter’angreala bilo je zapisano „nepoznata namena“, kao i „poslednja proučavala Korijanin Nedeal“. Ali ako Korijanin Sedai zaista nije uspela da otkrije njihove namene, Egveni je pošlo za rukom da im pronađe bar jednu primenu. Davali su mogućnost ulaska u Tel’aran’riod. Možda ne sa istom lakoćom kao kameni prsten, a možda i uz pomoć usmeravanja, ali to su činili.
