Od Džoije i Amiko povratile su dva ter’angreala: gvozdeni disk, tri palca širok, sa obe strane izgraviran u vidu uske spirale, kao i jednu pločicu dugu kao njena šaka, naizgled od providnog ćilibara – ali svejedno tvrđu od čelika – sa usnulom ženom nekako izrezbarenom posred nje. Amiko je otvoreno govorila o njima, kao i Džoija, nakon jedne Moirainine posete posle koje je Prijateljica Mraka bila potpuno prebledela i skoro da se uljudno ponašala. Bilo je potrebno samo usmeriti tok Duha u neki od tih ter’angreala da zaspiš i nađeš se u Tel’aran’riodu. Elejna ih je nakratko isprobala, i oba su radila, mada je jedino videla unutrašnjost Kamena i Morgazine Kraljevske palate u Kaemlinu.
Egvena se protivila tome, ma koliko kratke njene posete bile, ali ne zbog ljubomore. Doduše, nije mogla ubedljivo da iznese svoje stavove, jer se bojala da će Elejna i Ninaeva osetiti užas u njenom glasu.
Dva povraćena ter’angreala značila su da je još jedanaest u rukama Crnog ađaha. Egvena je upravo to pokušavala da istakne. Jedanaest ter’angreala u stanju da ženu odvedu u Tel’aran’riod nalazilo se u rukama Crnih sestara. Dok je bila u svojim kratkim posetama Nevidljivom svetu, Elejna je lako mogla da im upadne u zasedu, ili da naleti na njih pre no što shvati da su one tu. I od same pomisli na to Egveni je srce sišlo u pete. Moguće je da i nju sada čekaju. Nije to bilo verovatno; svakako je nisu svesno iščekivale – otkud bi one znale da dolazi? – ali moglo bi se desiti da budu prisutne kada ona uđe u Tel’aran’riod. Sa jednom bi mogla da izađe na kraj, sem ako ne upadne u zamku, a to nije imala namere da dopusti. Ali šta ako im ipak pođe za rukom da je iznenade? I to dve ili tri odjednom? Lijandrin i Rijana, Česmal Emri i Džeana Kaide, ili sve skupa?
Namršteno pogledavši kartu, natera sebe da malo olabavi stisak. Ono što se noćas odigralo ubrzalo je sve. Ako Senkin nakot može da napadne Kamen, ako se neki Izgubljeni odjednom može pojaviti među njima, onda ona ne sme da se prepusti strahu. Moraju saznati šta im valja činiti. Moraju se povesti za još nečim, a ne samo za nesuvislom pričom Amiko. Nešto. Samo kad bi mogla da sazna na kojoj se tački putovanja ka Tar Valonu nalazi utamničeni Mazrim Taim, ili kad bi nekako mogla da se uvuče u Amirlinine snove i razgovara s njom. Možda su za Snevača takve stvari moguće. Ako jeste tako, ona nije znala kako se rade. Jedino joj je preostao Tančiko.
„Moram ići sama, Avijenda. Moram.“ Mislila je da joj je glas spokojan i ravnomeran, ali Elejna je svejedno potapša po ramenu.
Egvena nije znala zašto toliko pomno pogledom pretražuje kartu. Već joj je sve bilo urezano u misli, kao i odnosi između svega. Šta god da postoji u ovom svetu, postoji i u Svetu snova. A ponekad i nešto više, naravno. Odabrala je svoje odredište.
Listala je knjigu sve dok nije našla grafiku koja je predstavljala unutrašnjost jedne zgrade označene na karti, Panarhove palate. Ništa joj ne bi vredelo da se nađe u nekoj odaji ako ne zna u kom se delu grada ta odaja nalazi. Bilo kako bilo, lako je moguće da od svega toga ne bude nikakve koristi. Ali na to je morala da zaboravi. Morala je da veruje kako ima nekih izgleda.
Na grafici se videla velika odaja visoke tavanice. Konopac razvučen između do struka visokih stubića služio je da drži ljude podalje od stvari izloženih na postoljima ili u vitrinama duž zidova. Većina tih izložbenih predmeta bila je neodređena, ali ne i ono što se nalazilo na suprotnom kraju sobe. Slikar se potrudio da detaljno prikaže ogromni kostur koji je tu stajao, kao da je ostatak tog stvorenja maločas nestao. Stvor je imao četiri noge, ali se inače potpuno razlikovao od životinja koje je Egvena u svom životu viđala. Najpre, bio je najmanje dva hvata visok, što je značilo da je taj stvor bio više no dvostruko viši od nje. Okrugla lobanja, spuštena u odnosu na ramena, kao kod bika, delovala je dovoljno veliko da se u nju uvuče neko dete, a na slici se videlo da ima četiri očne duplje. Zahvaljujući tom kosturu, odaja u kojoj se nalazio bila je lako prepoznatljiva, i nemoguće je bilo pomešati je s nekom drugom. A taj kostur se, takođe, ni sa čim drugim nije mogao zameniti – ma šta on bio. Ako je Eurijan Romavni to znao, nije napisao u svojoj knjizi.
„Šta je uopšte panarh?“ – upita Egvena sklonivši knjigu. Tu sliku je najmanje desetak puta do sada proučavala. „Svi ovi pisci izgleda podrazumevaju da to već znaš.“
„Panarh Tančika je po vlasti jednaka kralju“, odvrati Elejna. „Ona je odgovorna za prikupljanje poreza, carina i drugih dažbina – a on za njihovo pravilno i primereno trošenje. Ona upravlja gradskom stražom i sudovima, izuzev Visokog suda, koji je kraljev. Vojska je njegova, naravno, izuzev Panarhove legije. Ona...“
