„Pitala sam tek usput.“ Egvena uzdahnu. Rekla je to samo da bi na još nekoliko trenutaka odložila ono što mora da uradi. Sveća je gorela, a ona je traćila dragoceno vreme. Znala je kako da stupi u san kad god poželi i kako da se probudi, ali vreme drugačije teče u Svetu snova, i lako je izgubiti predstavu o njemu. „Čim plamen stigne do zareza“, kaza, a Elejna i Ninaeva klimnuše.
Spustivši se na perjane jastuke, isprva je samo piljila u tavanicu, oslikanu plavim nebom i oblacima. Ali nije ih videla.
U poslednje vreme uglavnom je ružno sanjala. Naravno, sanjala je Randa. Randa visokog kao planina, kako hoda kroz gradove i gazi zgrade, a očajni ljudi kao mravi beže od njega. Randa u lancima, kako vrišti. Randa kako gradi zid između sebe i nje, samo što je sa njom bila i Elejna, i drugi, koje nije mogla da razazna. „To mora da se uradi“, govorio je dok je gomilao kamenje. „Sada vam neću dozvoliti da me sprečite.“ Ali nije samo on boravio u njenim košmarima. Sanjala je i Aijele kako se međusobno bore i ubijaju, pa čak i kako bacaju oružje i beže kao da su poludeli. Sanjala je Meta kako se rve sa nekom Seanšankom što ga je vezala nevidljivim povocem. Jednog vuka – ali bila je sigurna da je to zapravo Perin – kako se bori protiv nekog čoveka čije se lice neprestano menja. Sanjala je Galada kako se obavija belom tkaninom, kao da sam sebe zavija u pokrov, i Gavina, očiju punih bola i mržnje. Svoju majku kako plače. To su bili oštri snovi, oni za koje je znala da nešto znače. Bili su ogavni, i nije znala šta joj govore. Otkud joj smelosti da misli kako će u Tel’aran’riodu otkriti njihovo značenje, ili neke tragove da je vode? Ali nije imala drugog izbora. Nijednog drugog izbora do neznanja, a to nije mogla da prihvati.
Uprkos strahovima, nije imala muke da zaspi; bila je iscrpljena. Samo je sklopila oči i počela da duboko i ravnomerno diše. U mislima se usredsredila na onu odaju u Panarhovoj palati i ogromni kostur. Duboko, ravnomerno disanje. Pamtila je osećaj korišćenja kamenog prstena, i stupanja u Tel’aran’riod. Duboko – pravilno – disanje.
Egvena zapanjeno ustuknu, a ruka joj polete ka grlu. Ovako izbliza kostur je bio daleko veći no što je mislila. Kosti behu suve i izbledele. Nalazila se pravo pred njim, unutar konopaca. Konopac je bio beo, debeo kao njena ruka i od svile. Nimalo nije sumnjala da se nalazi u Tel’aran’riodu. Sve je bilo živopisno kao na javi, čak i stvari koje je samo krajičkom oka napola videla. To što je uopšte i bila svesna razlike između ovog i nekog običnog sna jasno joj je govorilo gde se nalazi. Sem toga... osećala je da je tako.
Otvorila se ka saidaru. Ogrebotina zadobijena u Svetu snova pojavila bi se i na javi. Ako bi zadobila smrtonosni udarac Jednom moći, pa čak i mačem ili tojagom, ne bi se više probudila. Nije imala namere ni na tren da bude ranjiva.
Mesto spavaćice nosila je nešto veoma nalik Avijendinoj aijelskoj odeći, ali od crvene svile i brokata. Čak su i meke crvene čizme, uvezane sve do kolena, bile od meke crvene kože, prikladne da se od nje načine rukavice ukrašene čipkom i zlatovezom. Tiho se nasmeja. U Tel’aran’riodu nosiš odeću kakvu god želiš. Očigledno je deo njenog uma bio spreman da se brzo kreće, dok je drugi izgleda želeo da bude spreman za ples. To neće moći tako. Crvena boja smesta izblede i pretvori se u sivo i smeđe; kaput, pantalone i čizme postaše istovetni Avijendinima. Mada to zapravo nije bilo bolje rešenje, ne u gradu. Egvena se odjednom nađe u haljini sličnoj onima što ih Faila stalno nosi. Bila je tamna, s uskim podeljenim suknjama, dugim rukavima i pripijenim gornjim delom.
I na trenutak postade naga. Lice joj pocrvene od srama. Nikoga tu nije bilo da je vidi nagu kao kad se kupa, pre no što je žurno vratila taninu haljinu, ali trebalo je da zapamti kako zabludele misli tu mogu da utiču na stvari, pogotovo kad prigrliš Moć. Elejna i Ninaeva mislile su da ona mnogo zna. Bila je svesna nekoliko pravila Nevidljivog sveta, i znala da ih ima još stotinu, još hiljadu o kojima ne zna ništa. Ali moraće nekako da ih nauči, ako namerava da bude prvi Snevač u Kuli još od Korijanin.
A onda pobliže pogleda ogromnu lobanju. Odrasla je u selu i znala je kako izgledaju životinjske kosti. Ipak nisu bile četiri očne duplje. Izgleda da su dve rupe bile za neke kljove, tačno oko mesta gde bi došla njuška. Moguće je da je to bio neki čudovišni vepar, mada lobanja nimalo nije podsećala na svinjsku. Međutim, stekla je utisak starosti – ogromne starosti.
