Ispunjena Moći, mogla je u Svetu snova da oseti takve stvari. Naravno, čula su joj, kao i obično, bila pojačana. Mogla je da vidi sićušne pukotine u pozlaćenom gipsu na tavanici, pedeset stopa iznad sebe, kao i glatkoću belog kamenog poda. Beskonačno sitne pukotine, nevidljive običnom oku, širile su se i preko kamena od koga su podne ploče načinjene.
Odaja je bila ogromna, možda dve stotine koraka duga i skoro upola toliko široka, s redovima tankih belih stubova i onim belim konopcem koji se posvuda pružao, sem tamo gde su bila vrata, dvostruko zalučena. Konopac je takođe bio razvučen oko uglačanih drvenih postolja i vitrina s drugim izložbenim predmetima. Gore, odmah ispod tavanice, zid je bio prosečen kitnjastom šarom, tako da je bilo mnogo svetlosti. Očigledno je dosanjala Tančiko u kome je dan.
„Velika izložba rukotvorina iz davno prošlih Doba, Doba legendi, kao i onih pre njega, otvorena svima, čak i prostom svetu, tri dana mesečno i na praznike“, napisao je Eurijan Romavni. Hvalio je neprocenjivu postavku figurica od kuendilara, šest njih ukupno, smeštenih u stakleni kovčeg tačno po sredini dvorane, koji su neprestano čuvala četvorica panarhovih ličnih gardista, kad god bi bio dozvoljen pristup posetiocima. Čitave dve strane bile su posvećene kostima čudesne zveri „koju nikada ljudske oči živu nisu videle“. Egvena je ugledala neke stvari o kojima je Romavni pisao. Na jednoj strani prostorije bio je kostur nečega što je pomalo ličilo na medveda, kad bi medved imao očnjake duge kao njena podlaktica, a naspram njega bile su kosti neke vitke četvoronožne životinje, vrata toliko dugog da joj je lobanja bila na pola puta do tavanice. Bilo ih je još, razmeštenih duž zidova odaje, podjednako čudesnih. Osećala je da su svi toliko stari da se naspram njih Kamen Tira činio tek sagrađenim. Prošavši ispod prepreke od konopca, ona lagano pođe niz odaju, sve vreme gledajući oko sebe.
Nagrizen zubom vremena, kameni kipić žene, naizgled nage, ali obmotane u kosu što je padala do članaka, ničim se nije razlikovao od ostalih u vitrini, od kojih nijedna nije bila veća od Egvenine šake. Ali odavala je utisak neke meke toplote, Egveni dobro znane. Bio je to angreal – u to je bila sigurna. Pitala se zašto ga Kula nije uzela od panarha. Zatim je zadrhtala kada je ugledala okovratnik i dve narukvice od nekog tupog crnog metala. Osećala je da zrače tamom i boli – starom, starom i oštrom boli. U drugoj vitrini videla je neku srebrnastu stvarčicu, nalik na trokraku zvezđu u krugu, načinjenu od njoj potpuno nepoznate tvari. Bila je mekša od metala, izgrebana i iskrivljena, ali još starija od onih drevnih kostiju. Sa deset koraka udaljenosti osećala je ponos i taštinu.
Ali jedna stvar činila joj se poznatom, mada nije znala otkud. Zavučena u ugao jedne vitrine, kao da onaj što ju je tu stavio nije bio u potpunosti siguran da zavređuje da bude izložena, bila je gornja polovina slomljene figurice izrezbarene od nekog blistavog belog kamena. Bila je to žena što u podignutoj ruci drži kristalnu kuglu. Lice joj je bilo spokojno, dostojanstveno i puno mudrosti. Da je bila čitava, možda bi bila stopu visoka. Ali zašto joj se činila tako poznatom? Skoro kao da je zvala Egvenu da je uzme u ruke.
Tek kad su joj se prsti sklopili oko slomljene statuice, shvatila je da se popela preko konopca.
Čim joj se šaka sklopi oko nje Moć pohrli u nju, pa u slomljenu figuricu, a onda ponovo u nju. U figuricu, pa u nju – pa ponovo. Kristalna kugla besno je treperila, a svaki put kad bi zablistala Egveni kao da su se igle zabijale u mozak. Zajecavši od užasnog bola, ona pusti figuricu i obema šakama se uhvati za glavu.
Kristalna kugla smrska se u deliće kada statua tresnu o pod i slomi se na komade, a one igle nestadoše, ostavivši za sobom samo tupu uspomenu na bol i neku mučninu od koje joj zaklecaše kolena. Egvena sklopi oči da ne gleda kako se odaja ljulja. Kipić mora da je bio ter’angreal, ali zašto ju je onoliko zabolelo kada ga je dodirnula? Možda jer je bio slomljen. Možda tako slomljen nije mogao da uradi ono za šta je načinjen. Nije želela ni da pomišlja šta bi to moglo biti. Veoma je opasno isprobavati ter’angreale. Ako ništa drugo, sada mora da je toliko polomljen da ne predstavlja opasnost. Bar
Mučnina se polako izgubi, i Egvena otvori oči. Figurica je ponovo bila na polici, čitava kao kad ju je prvi put ugledala. U Tel’aran’riodu dešavaju se čudne stvari, ali ovo je bilo daleko čudnije no što njoj prija. Sem toga, nije zbog toga došla. Najpre mora da otkrije kako da izađe iz panarhove palate. Ponovo se prebacivši preko konopca, Egvena žurno izađe iz te odaje, pokušavajući da se ne da u trk.
