Gospodar haosa полностью

Bašer i Saldejci jedva su ga sustizali na svojim manjim konjima. Nije bio siguran zbog čega toliko žuri – vest koju je nosio nije bila tako hitna – ali dok mu je drhtavica u rukama i nogama jenjavala, sve je više i više shvatao da je i dalje svestan Alane. Osećao ju je. Bilo je to kao da mu se zavukla u glavu i tamo nastanila. Ako već može da je oseti, da li i ona na isti način oseća njega? Šta još može da uradi? Šta još? Morao je pobeći od nje.

Gordost, zacerekao se Lijus Terin, i Rand se prvi put nije potrudio da ućutka taj glas.

Imao je na umu drugo odredište, a ne palatu, ali Putovanje je zahtevalo da poznaješ mesto koje si napustio još bolje od mesta na koje ideš. Kod južne štale je dobacio uzde pastuva konjušaru u kožuhu i potrčao, a dugačke noge su ga nosile pred Saldejcima hodnicima gde su sluge zijale u njega, zaustavljajući se u naklonima i kniksevima dok je on hujao kraj njih. U velikoj dvorani je dograbio saidin, otvorio rupu u vazduhu i bacio se kroz nju na čistinu blizu farme, otpustivši Izvor.

Polako ispustivši dah, pao je na kolena u mrtvo lišće. Vrelina ispod golih grana tukla ga je poput maljeva; odavno je ostao bez neophodne usredsređenosti. Još ju je osećao, ali ovde je to bilo slabije – ako se za izvesnost da se ona nalazi onamo moglo reći da je slaba. Mogao je da pokaže prema njoj i zatvorenih očiju.

Za trenutak je ponovo dohvatio saidin, tu besnu vatru, led i užeglu sluz. Držao je u rukama mač, mač sačinjen od vatre, od Vatre, sa tamnom čapljom na malo zakrivljenom crvenom sečivu, mada se nije sećao da je pomislio na njega. Vatra, ali dugački balčak bio mu je hladan i čvrst u dlanovima. Ništavilo nije pomagalo, Moć nije pomagala. Alana je i dalje bila tamo, sklupčana u kutku njegovog mozga, zagledana u njega!

Gorko se nasmejavši, on ponovo oslobodi Moć i kleknu. Bio je toliko siguran. Samo dve Aes Sedai. Naravno da može da se nosi s njima; nosio se sa Egvenom i Elejnom zajedno. Šta su mu uopšte mogle? Shvatio je da se i dalje smeje. Činilo se da ne može da prestane. Pa, bilo je smešno. Njegova budalasta gordost. Preterano samopouzdanje. Već ga je uvaljivalo u nevolje, i to ne samo njega. Bio je toliko siguran da će on i Stotinu sadrugova bezbedno moći da zatvore Rupu...

Dok se odgurivao da ustane, zakrckalo je lišće. „To nisam bio ja!“ reče on promuklo. „To nisam bio ja! Čisti se iz moje glave! Svi vi, čistite mi se iz glave!“ Glas Lijusa Terina mrmljao je nerazumljiv, dalek. Alana je čekala nemo, strpljivo, pozadi u njegovoj glavi. Taj glas kao da je se plašio.

Rand odlučno otre kolena na čakširama. Neće se predati tome. Ne veruj nijednoj Aes Sedai; odsad pa nadalje to će upamtiti. Čovek bez poverenja mogao bi isto tako biti i mrtav, Lijus Terin se zakikotao. Neće se predati.

Ništa se nije izmenilo na imanju. Ništa i sve. Gazdinska kuća i štala bile su iste, kao i živina, koze i krave. Sora Grejdi je posmatrala njegov dolazak sa prozora, praznog i hladnog lica. Ona je sada tu bila jedina žena; sve ostale supruge i dragane otišle su s muškarcima koji nisu prošli Taimovo ispitivanje. Taim je bio sa učenicima iza štale, na čistini od tvrde crvene gline sa uvelim korovom. Sa svih sedam. Pored Sorinog muža Džura, samo su Dejmer Flin, Iben Hopvil i Fedvin Mor preostali posle tog prvog ispitivanja. Ostali su bili novi i svi su izgledali jednako mladi kao i Fedvin i Iben.

Osim belokosog Dejmera, učenici su sedeli u vrsti okrenuti Randu leđima. Dejmer je stajao pred njima, namršten i zagledan u kamen veličine glave udaljen trideset koraka.

„Sada“, reče Taim, i Rand oseti kako Dejmer hvata saidin, vide ga kako nevešto tka Vatru i Zemlju.

Kamen se rasprsnu, a Dejmer i ostali učenici baciše se ničice da izbegnu leteće krhotine. Ali Taim nije; kameni opiljci odskočili su od štita Vazduha koji je postavio u poslednjem trenutku. Podigavši oprezno glavu, Dejmer obrisa krv iz plitke posekotine ispod levog oka. Rand stisnu usne; samo zahvaljujući čistoj sreći nijedan od tih letećih komada nije ga pogodio. On se obazre prema kući. Sora je još bila tamo, očito nepovređena. I još je zurila u njega. Živina jedva da je i zastala u svom grebuckanju; činilo se da je navikla na to.

„Možda ćeš se sledeči put setiti onoga što pričam“, reče Taim mirno i dopusti da njegovo tkanje iščezne. „Zaštiti se kad udaraš, da ne bi sam sebe ubio.“ On okrznu pogledom Randa kao da je sve vreme bio svestan njegovog prisustva. „Nastavite”, reče on učenicima i pođe prema Randu. Njegovo lice sa kukastim nosom danas je izgledao surovo.

Kada je Dejmer seo natrag u vrstu, ustao je Iben, sa pečatima na licu, nervozno cimajući veliko uvo dok je pomoću Vazduha podizao još jedan kamen sa gomile koja je stajala po strani. Tokovi su mu lelujali i on ga je jednom ispustio pre nego što ga je smestio gde treba.

„Da li je bezbedno da ih ostavimo tako same?“, upita Rand kada je Taim stigao do njega.