Eto toga ponovo. Rand pogleda učenike. Neki oznojeni svetlokosi mladić plavih očiju imao je poteškoća da pomeri kamen na mesto. Stalno je gubio saidin, a kamen se kretao po tlu u kratkim skokovima. Za nekoliko sati iz palate će krenuti kola sa mogućim učenicima koji su pristigli od juče u podne. Sada ih je bilo četvorica. Nekim danima samo trojica, ili dvojica, mada im se broj uopšte uzevši povećavao. Osamnaest otkad je doveo Taima ovamo, pre sedam dana, a samo su trojica mogla da nauče da usmeravaju. Taim je insistirao da je to izuzetno velik broj imajući u vidu to da su jednostavno ušli u Kaemlin u potrazi za prilikom. Takođe mu je više puta ukazao na to da bi, ovom brzinom, mogli da se mere s Kulom za nekih šest godina. Randa niko nije morao da podseća na to da nema na raspolaganju šest godina. I nije imao vremena da ih pusti da se sporije obučavaju.
„Kako bi ti to uradio?“
„Koristio bih prolaze.“ Taim je to smesta naučio; vrlo brzo je prihvatao sve što mu je Rand pokazivao. „Mogu obići dva ili tri sela dnevno. Sa seljanima bi za početak išlo lakše nego u malim varošima. Flin može da nadzire podučavanje – on je najviše napredovao, i pored onoga što si video – a poveo bih Grejdija, Hopvila ili Mora. Moraš nam obezbediti pristojne konje. Raga koja vuče ova naša kola nije dovoljna.“
„Ali šta
„Umem ja da budem i razboritiji od toga“ reče Taim suvo. „Reći ću da okupljam ljude koji bi da prate Ponovorođenog Zmaja.“ Razboritiji? Ne naročito. „To bi ljude trebalo da zaplaši dovoljno da mi ne skoče za gušu, taman toliko da okupim sve koji su voljni za to. A time se odmah odstranjuju i svi koji nisu spremni da te podrže. Ne verujem da nameravaš da obučavaš ljude koji će se okrenuti protiv tebe čim im se za to ukaže prilika.“ On upitno podiže obrvu, ali ne sačeka na odgovor koji nije ni bio nužan. „Kada ih bezbedno odvedem iz sela, dovešću ih ovamo kroz prolaz. Neki će se možda usplahiriti, ali ne bi trebalo da mi predstavljaju naročitu poteškoću. Kad jednom pristanu da slede čoveka koji ume da usmerava, teško će moći odbiti da budu ispitani. One koji ne prođu poslaću u Kaemlin. Vreme je da počneš da dižeš sopstvenu vojsku umesto da se oslanjaš na druge. Bašer bi mogao da se predomisli; on će tako i učiniti ako mu kraljica Tenobija kaže. A ko može da zna šta će uraditi ti takozvani Aijeli.“ Sada je zastao, ali Rand je držao jezik za zubima. I sam je mislio isto, osim o Aijelima, ali Taim to ne mora da zna. Trenutak kasnije čovek nastavi kao da nikada nije ni pomenuo tu temu. „Da se kladimo. Ti kaži u šta. Prvog dana pronaći ću onoliko muškaraca koji mogu da uče koliko ih je svojevoljno ušlo u Kaemlin za mesec dana. Čim Flin i neki od ostalih budu spremni da nastave bez mene...“ On raširi ruke. „Za tebe ću dostići Belu kulu za manje od godinu dana. I svaki čovek biće oružje.“
Rand je oklevao. Mnogo šta će staviti na kocku ako pusti Taima da ode. Čovek je preterano silovit. Šta bi on uradio kada bi naišao na Aes Sedai prilikom nekog putovanja radi pronalaženja novih ljudi? Možda bi održao reč i poštedeo joj život, ali šta ako bi ona otkrila šta je on? Šta ako bi ga ona zagradila štitovima i zarobila? Taj gubitak Rand sebi nije mogao da dozvoli. On ne može istovremeno da obučava učenike i radi sve ostalo što mora da radi. Šest godina da dostigne Kulu. Ako Aes Sedai najpre ne pronađu ovo mesto i ne unište učenike pre nego što oni nauče da se brane. Ili za manje od godine. Konačno je klimnuo glavom. Glas Lijusa Terina zujao je bezumno u daljini. „Dobićeš konje.“
„Pa?“, reče Ninaeva što je strpljivije mogla. S mukom je držala ruke u krilu dok je sedela na krevetu. Suzbila je zev. Bilo je rano i nije dobro spavala već tri noći. Kavez od pruća bio je prazan, vrabac na slobodi. Želela je da bude slobodan.
Elejna je klečala na svom krevetu, proturivši glavu i ramena kroz prozor u maleni sokak iza kuće. Odatle je jedva mogla da vidi zadnju stranu Male kule, gde je većina sestara danas primala izaslanicu Kule. Vidik je bio loš, ali dovoljan da opazi deo zaštite od prisluškivanja obavijene oko krčme. Bila je to jedna od onih koja je sprečavala svakoga ko bi pokušao da sluša koristeći Moć. Cena zajedničkog znanja.
Trenutak kasnije, Elejna sede natrag sa izrazom nemoći na licu. „Ništa. Rekla si da ti tokovi mogu da se provuku neprimećeni. Ne verujem da sam primećena, ali nisam čula ama baš ništa.“
