„Dvorana je zatražila još vremena" reče Beonin odlučno. „Ko može da kaže kakav če zaključak doneti?“
„Elaida če morati da sačeka da bi čula njihovu odluku", reče Morvrin valjano oponašajući Tarnin ledeni ton. „Zar ne može još malo da sačeka kako bi videla da je Bela kula ponovo ujedinjena?“
Ali Tarnin odgovor bio je još hladniji. „Preneču vašu... poruku
Ninaevi se vrištalo od nemoči. Sada je znala odgovor, ali ne i pitanje. Da su je samo Džanija i Delana pustile malo ranije. Pa, bolje išta nego ništa. Bolje nego: „Vratićemo se i poslušati, Elaido.“ Nije bilo svrhe da ostane tu i sačeka da neko pogleda napolje i vidi je.
Počela je da se odmiče, kada Mirela reče: „Možda bi trebalo prosto da pošaljemo poruku. Možda bi trebalo da je prosto prizovemo.“ Ninaeva se namršti i ostade na mestu. Koga?
„Forma se mora sačuvati", reče Morvrin nabusito. „Odgovarajuće procedure moraju se slediti.“
Beonin progovori odmah za njom, odlučnim glasom. „Moramo strogo poštovati zakon. I najmanja greška biće upotrebljena protiv nas.“
„A ako smo već pogrešile?“ Karlinja je zvučala vatreno možda prvi put u životu. „Koliko još treba da čekamo? Koliko smemo da čekamo?“
„Koliko god zatreba", reče Morvrin.
„Koliko god budemo morale.“ To je rekla Beonin. „Nisam čekala ovako dugo da to poslušno dete sada jednostavno odustane od svih naših planova.“
Iz nekog razloga, posle toga zavlada tišina, mada je Ninaeva čula kako je neko ponovo promrmljao „poslušno" kao da razmatra tu reč. Koje dete? Polaznica ili Prihvaćena? To nije imalo nikakvog smisla. Sestre nikada nisu čekale polaznice ili Prihvaćene.
„Predaleko smo otišle da bismo se vratile, Karlinja" reče Šerijam najzad. „Ili ćemo je dovesti ovamo i postarati se da učini ono što treba, ili ćemo sve prepustiti Dvorani i nadati se da nas neće sve odvesti u propast.“ Sudeći po njenom tonu, ovo potonje smatrala je nadom za budale.
„Jedna omaška", reče Karlinja hladno, još hladnije nego obično, „i svima će nam glave završiti na kopljima.“
„Ali ko će ih tamo staviti?" upita Anaija zamišljeno. „Elaida, Dvorana ili Rand al’Tor?“
Tišina se rastegla, suknje zašuštale, a vrata se još jednom otvorila i zatvorila.
Ninaeva se odvaži da virne. Soba je bila prazna. Oglasila se uznemirenim zvukom. To što su nameravale da sačekaju nije je mnogo utešilo; konačni odgovor mogao je i dalje biti svakojak. Anaijine reči pokazale su da i dalje strahuju od Randa jednako koliko i od Elaide. Možda i više. Elaida ne okuplja muškarce koji mogu da usmeravaju. A ko je to „poslušno dete“? Ne, to nije važno. Možda su tkale pedeset različitih šara o kojima ona pojma nema.
Zaštita nestade u treptaju i Ninaeva poskoči. Odavno je več trebalo da se izgubi odatle. Uskobeljavši se na noge, počela je da žustro otire kolena odstupivši od zida. Bio je dovoljan jedan korak. Stala je presamićena, šaka nepomičnih iznad prljavih mesta na haljini, zagledana u Teodrin.
Domanka jabučastih obraza pogledala ju je u oči, bez ijedne reči.
Ninaeva brzo promisli pa odbaci budalastu tvrdnju da je tragala za nečim što je ispustila. Umesto toga, uspravila se i pošla polako kraj druge žene kao da nema šta da objašnjava. Teodrin nemo pođe za njom, ruku sklopljenih u visini struka. Ninaeva je razmatrala koje mogućnosti ima. Mogla je da udari Teodrin po glavi i pobegne. Mogla je da ponovo klekne i moli. U obe te pomisli bilo je mnogo toga pogrešnog, po njenom mišljenju, ali ona nikako nije mogla da smisli bilo šta između.
„Jesi li bila mirna?" upita Teodrin, zagledana pravo napred.
Ninaeva se trže. To je bilo uputstvo koje joj je ova dala juče posle pokušaja da joj probije blokadu. Budi mirna, veoma mirna; misli samo na tihe i razborite stvari. „Naravno" nasmeja se ona slabašno. „Zbog čega bih pa bila uznemirena?“
„To je dobro" reče Teodrin smireno. „Danas nameravam da pokušam s nečim... neposrednijim.“
Ninaeva je pogleda. Bez pitanja? Bez optužbi? Kako je ovaj dan krenuo, nije mogla da poveruje da će se tako lako izvući.
Nije se osvrnula prema kamenoj zgradi, pa nije primetila ženu koja je posmatrala nju i Teodrin sa prozora na spratu.
Pitajući se da li da rasplete kiku, Ninaeva se mrštila pod ubrusom sa crvenim prugama na svoju haljinu i bluzu koje su visile preko naslona stolica i cedile se po tek očišćenim podnim daskama.
Još jedan iskrzani ubrus, sa zeleno-belim prugama, znatno veći, služio joj je kao zamena odeće. „Sada znamo da šok ne deluje", zareža ona na Teodrin i žacnu se. Vilica ju je bolela, a obraz i dalje pekao. Teodrin je imala brze reflekse i jaku ruku. „Mogla bih sad da usmeravam, ali tamo mi je za trenutak saidar bio poslednje što sam imala na pameti.“ U tom trenutku, dok se sva mokra borila za dah, misli su je napustile i nagon je preuzeo kontrolu.
„Pa, osuši svoje stvari usmeravanjem", promrmlja Teodrin.
